𝑍𝑣𝑢𝑘 𝑑𝑎𝑙𝑗𝑖𝑛𝑒🖤

XX - epilog

Neke stvari počnu mnogo pre nego što ih osetiš.

Počnu pre nego što primetiš da da ti neko postaje potreba.

Počnu zbog te jedne osobe i promene te iz korena.

Sa Iskrom je sve bio ples čije je zvukove nadjačavao zvuk daljine koju smo jedno drugom nametali. Koliko god da mi se činilo da su koraci pogrešni, nisam dozvolio da ispadnem iz igre jer mi je bila potrebna pre nego što se burma našla na njenoj ruci. I možda sam grešio ali sada, posle svih ovih godina, znam da se svaka greška isplatila.

- Što si se zamislio? - rekla je donevši salvete a ja sam se osmehnuo

- Setio sam se kako smo se upoznali

- Kada si me na pravdi Boga optužio da tvoju sestru uvlačim u probleme i upoznajem s pogrešnim likovima?

- Da i kada si mi rekla da bi trebao da držim nos van tvog a i njenog života jer se pupčane vrpce presecaju na rođenju. To niko ne ume da formuliše kao ti - nasmejala se i ne znam da li je i preko njenog lica prešla senka nostalgije ali sam prepoznao sjaj koji joj se pojavio u očima. Možda je ta nostalgija bila samo moja jer sam se u nekom od takvih dana vezao za nju jer je bila jedina osoba koja je Sofiju i mene bezuslovno prihvatala. I tada tu nije bilo ničeg posebnog ali je prijalo osećati se celo

- Izluđivao si me! Doduše i privlačio ali to sam tada pripisivala izluđivanju - Vidov plač ju je prekinuo i uzdahnuvši blago je nakrivila glavu - Ti ili ja?

- Ja ću. Ti si ga malopre uspavala. Na kraju krajeva, uskoro Sofija i Jovan treba da stignu tako da je bolje da ti budeš tu

- Janko - ispravila me je dobacujući dok sam ja polako otvorio vrata sobe koja je tri godine čekala da se Vid rodi. U te tri godine stalo je više nego što sam mogao da zamislim da brak može da bude ali i strah da će nas to razdvojiti. Međutim, Iskra i ja smo uspeli da sve to prevaziđemo i mislim da je tek kada smo to uspeli, Vid rešio da dođe u naše živote. I tek tako, već šest meseci sve što mi je bilo važno bilo je pod mojim krovom i više ništa nije moglo da se meri s tim.

- Evo i njih - rekla je Iskra nasmejana dok se Sofijin novi dečko ispravio. Po prvi put, Sofija je rešila da nas zvanično upozna sa svojim izabranikom i rešio sam da i ja situaciju shvatim ozbiljno. Pružajući ruku Janku čije sam se ime trudio da ne pogrešim trudio sam se da ne izgledam napeto

- Drago mi je Janko, Sofija je mnogo toga pričala o tebi

- I ja sam toliko toga čuo o vama. Vi ste zapravo preko Sofije i upoznali?

- Na neki način. Recimo da sam imala posebnu čast da se upoznam i iste sekunde posvađam s njenim bratom. Kako ste se ti i Sofija upoznali? - pitala je Iskra dok je Sofija uzimala Vida iz mog naručja

- To je zapravo prilično obična priča, nema tu šta mnogo da se kaže - dobacila je moja sestra dok ju je Iskra prostrelila pogledom jer je to jedino što smo svih ovih meseci čuli kada bi je pitali o njoj i Janku

- Pusti čoveka da kaže

- Podseća na vašu. Sofijin i tvoj ujak je moj poslovni partner i na jednom od ručkova, Sofija je prišla da se javi pošto smo bili u istom lokalu. To je i presudilo da izađe sa mnom kada sam je pozvao

- Goran joj je rekao da te se kloni, zar ne? Tipično - rekla je Iskra kroz osmeh. Naši svetovi bili su isti odavno, mnogo pre nego što smo postali par a u ovakvim sitnim situacijama podsetio bih se koliko sreće imam zbog toga

- Kako ti se čini? - pitao sam Iskru dok sam pakovao mašinu za sudove a ona dojila Vida. Sofija i Janko su nešto ranije otišli uz obećanje da ćemo se sledeći put videti u njihovom stanu

- Drugačije. Usudiću se da kažem normalno i po prvi put mi deluje da sve to ima šansu na duže staze. Čuo si da nameravaju zajednički život, to je obećavajuće

-  I ja sam to pomislio ali joj prenesi da nije loš. Plašim se da ga ne ostavi ako ga suviše ishvalimo

- Neće. Tu je fazu prevazišla. Znaš, ljubavi, baš sam danas razmišljala koliko bi bilo čudno da smo tražili odobrenje drugih oko našeg venčanja

- Nije nam bilo potrebno jer sam znao da je to najpametnija odluka koju ću doneti. I bila je

- I moja iako mi se činilo da ću zažaliti. Nisam znala gde će me sve to odvesti a sad znam da bih se kajala da sam odustala onda kada sam htela. Uz tebe sam naučila da ne odustajem čak i kad stvari nisu onakve kakve sam navikla da budu - rekla je i ponovo me podsetila koliko sam srećan što je posle svega ostala uz mene.
Prihvatila me je onakvog kakav sam dobro znajući kakav ptrljag nosim sa sobom i pokazala mi da takva žena može da me voli uprkos tome. Od tog dana više nije postojalo ja ili ona već mi a Vid je sve to obogatio i tek sam s njegovim rođenjem mogao da kažem sebi da sam uspeo. Sve zbog čega živim staje pod naš krov i zato znam da je svaka greška, svaka prepreka na našem putu bila vredna toga