𝑍𝑣𝑢𝑘 𝑑𝑎𝑙𝑗𝑖𝑛𝑒🖤

I

Postojala su junska jutra hladna poput sibirskih zima i januarske noći toplije od mediteranskog sunca.
Postojale su ljubavi koje su cvetale iz pepela i ruševina a postojale su i tihe, prezrive mržnje rođene iz topline mekih i svilenih postelja.
A ja nisam znala gde pripadam u takvom, surovom poretku stvari.

Moj brak bio je na polovini puta između ljubavi i mržnje, najbliži onome što se zove ravnodušnost. Moji dani su bili bezbrižni, ponekad čak sunčani i nasmejani ali su noći uvek bile hladne i usamljene. Sve to bile su posledice moje racionalne odluke i pristanka da sklopim brak koji je to bio samo na papiru
Zbog svega toga, brak za mene nije bio kruna ljubavi već nužnost i dužnost koje mi je život namenio. Moje je bilo da ih prihvatim ćutke a onda svetu sa osmehom predstavim kao svoje, kao nešto što je moje srce zaželelo.

- Iskra! - umesto da odgovorim, potopila sam se, odbrojavajući sekunde pod vodom. Svaka je prolazila sve sporije a hladnoća se pela uz kičmu sve brže. Ali, voda kao da je u sebi utapala krike srca koje je želelo drugačije i kao da je brisala okove koji su mi nametnuti. Burma koja se zlatila na mojim prstima bila je okov koji sam nosila s gorčinom - Iskra! Zaboga!

Pustila sam da koraci moje majke nestanu sa vrata kupatila u kojem sam tražila utočište i tek tada izašla iz kade. Činilo mi se da samo naga i čista mogu sebe, nakon svega pogledati u oči. Jedino u tim trenucima imala sam hrabrosti da se suočim sa crnilom svojih očiju koje je vremenom postajalo beskrajno poput ambisa.

- Zvao je Gavrilo, nisam stigla da se javim. Ja zaista mogu da razumem sve ali tvoju okupaciju kupatila ne mogu, a pokušala sam. Šta li radiš unutra da mi je da znam! Kada se vraćaš kući? - pitala je ne znajući da samo jedno mesto za mene predstavlja dom. Kuća u kojoj živim s mužem predstavljala je tamnicu, hladnu i sumornu u kojoj sam bila zatočenik samoće

- Čuću se sa njim kasnije, tad ću znati, pomenula sam ti da je na poslovnom putu - lagala sam znajući da nemam hrabrosti da izgovorim gorku istinu. Nisam smela priznati da me je pustio verujući da mi nedostaje porodica iako sam zapravo više falila sama sebi. Tražeći se, lagala sam ljude oko sebe i skrivala da ono što sam bila više nisam. A šta sam sada, nisam umela da prepoznam

- Uopšte mi se ne sviđa to njegovo, kad dođe i reći ću mu. Najbolje godine provodi u radu, svi radimo ali on preteruje. Koliko si puta zaspala sama, da mi znamo? Malo malo pa mi kažeš da nije tu, više ga nema nego što je tu! - zamišljeno sam klimala glavom znajući da je moja mama miljama daleko od istine. Iluzija koju sam svojom udajom stvorila pukla bi poput mehura od sapunice da nisam zbog braka sa Gavrilom ostavila svoj rodni grad i sve što sam poznavala. Stotinu kilometara daleko, nisam imala ništa ali sam barem imala mir i sigurnost koji su mi ponekad prizivali san na oči

- Mama, nije sve tako, uostalom, znala sam da njegov posao podrazumeva dosta odsustva

- Ja sam se bogami nadala da će da se promeni. Proći će vam vreme i na kraju ćete ostati zajedno a sami. Ti se buniš ali ja ću zaista da porazgovaram sa Marijom, možda ona može da ga dozove pameti ako ti već nećeš

- Pobogu mama, nismo deca da nam majke rešavaju probleme. To će samo uneti razmirice u naš odnos koji me ispunjava i čini srećnom šta god ti mislila. Zbilja, ne znam odakle ti potreba da popravljaš nešto što funkcioniše? - lagala sam lako, kao da sam prethodni život provela lažući sve one koje volim

- Najbolje godine ti prolaze dok ga čekaš, nemoj da sebi uskraćuješ nešto jer čekaš da se on vrati. Ja sam proživela život čekajući, bila sam ti i otac i majka, niko mi hvala rekao nije i nemoj da praviš moju grešku  - njene reči gubile su se u ispraznim pričama koje su smenile njenu brigu o mom braku. Ćutala sam, povremeno klimajući glavom i znajući da joj fali neko ko bi je saslušao.
Tišina naše kuće nije se promenila ni kada je tata posao prepustio nekim mlađim ljudima a daljina među njima dvoma umesto fizičke postala je duhovna. Da nije bilo tragova njihove ljubavi, činilo mi se da bih ostala bez utočišta koje mi je bilo neophodno da izdržim igranje uloge koju sam sama odabrala. Utočišta kom su stremile moje misli kada bih se setila ili na glatkoj, svetloj koži osetila hladnoću kreveta u kom su mi tamne noći grejale jedino moje nade da će negde, nekad biti bolje i da ću idućeg puta birati spretnije i sretnije.

Zatvaranjem belih, teških vrata, kao da je spala maska lažnih, blagih osmeha i toplih pogleda koje sam pred roditeljima sebi crtala kako bih sakrila umorno lice. Za mnom se u sobu ušunjao i podsetnik da se približava vreme da se vratim životu za koji više nisam sigurna šta je i zato sam, sedeći na podu, strpljivo čekala da se Gavrilo javi

- Zdravo, Iskra je, ako si u gužvi mogu da nazovem i kasnije - rekla sam nesigurno osećajući kako vazduh sobe ispunjava neprijatnost koju sam osetila čim sam čula njegov duboki, baršunasti i prokleto hladni glas s druge strane

- Imam vremena, reci

- Dogovorili smo da se čujemo danas pa sam te pozvala, treba da se dogovorimo oko mog povratka

- Odlučila si kada se vraćaš?

- Jesam a i kako. Iz nekog razloga, ovde je napeta atmosfera u kojoj su za tebe spremili hiljadu nepotrebnih pitanja. Doći ću jutarnjim autobusom u utorak, da znaš

-Iskra, zar nije lakše i brže da dođem po tebe? Svakako ću morati da te sačekam na stanici

- Ne moraš, uzeću taksi do kuće pa tako nećeš imati nikakvu obavezu oko mene

- Vidim da si već odlučila ali ne razumem zašto ne bih došao po tebe. Nije mi teško.

- Hvala ali već sam sve rešila, ne brini se- rekla sam a onda se u trenu stvorila naša stara pratilja, teška, olovna tišina - Moram da idem. Javiću ti se kad budem krenula odavde, da bi znao. Čujemo se - okončala sam razgovor osećajući kako mi sa pluća spada kamen zbog kog sam osećala oštrinu svakog udaha. Između farse i glume koje bi morale biti sve ono što istina nije i zajedljivosti koje ću ostaviti na peronu rodnog grada čim se vrata autobusa budu zatvorila birala sam ovo drugo jer je bilo iskrenije i lakše. Volela sam osećaj sigurnosti koji bi se javio kada bih shvatila da i dalje mogu da se oslonim na sebe i predupredim sve ono što bi srušilo staklene zidove na kojima je počivao moj život. Iako sam verovala u bolje dane, lepše stvari i stvarne ljubavi, dok ne iskusim bar nešto os toga, staklena kula izrađena na glumi, lažima i varljivim pogledima koje smo umeli da razmenimo morala je opstati pa makar je sama nosila na svojim plećima.