𝑍𝑣𝑢𝑘 𝑑𝑎𝑙𝑗𝑖𝑛𝑒🖤

III

Sklapajući oči, puštam mislima, rasutim i haotičnim da me preplave. Prva od njih odzvanja opomenom i optužbom da sam sve ovo birala, svesno, hladno i racionalno. Onako kako ljubav i brak ne bi trebali. Druge me podsećaju na greške, nemare prema sebi i ljudima koje volim ali nisu glasnije od onih koje me mirisom pelina podsećaju da živim ono što sam želela.
Zanemarujem zvonjavu telefona, buku s ulice i glasove koji me podsećaju da mimo zidova, visokih i raskošnih, teče život. Isti onaj koji živim onako kako mislim da je najispravnije, isti onaj koji bi bio drugačiji i slobodniji da ne marim za pravo i krivo, dobro i loše. Sedeći s satenskim jastukom među nogama pitam sebe koliko sam pogrešila varajući sebe i druge da ljubav nije važna i nije potrebna. U toj igri u kojoj sam okretala ogledala, mazala oči maglama i dimom bila je sada oko mene poput jezivog, čvrstog stiska koji mi oduzima dah

Mogla sam da kažem ne dana kada me je Gavrilo pitao mogu li da zamislim sebe pored njega makar i na mesec dana, tek da drugima pomutimo vid. Mogla sam da kažem ne braku koji mi je nakon tog prvog perioda ponudio, racionalno i staloženo, kao da izlaže poslovni predlog. Svemu sam tome mogla reći ne ali me je neka čudna žeđ, potreba da pokažem da mogu sve po mome prevarila da kažem da. Mogla sam da kažem ne osobi koju sam poznavala otkako znam za sebe, osobi koja je uvek bila prisutna u mom životu i koju uprkos svemu tome nisam i ne poznajem.  I uprkos tom oporom mirisu koji proizilazi iz svakog neizgovorenog ne, nisam se pokajala. Kajem se što sam postala led, mrtva osoba u telu žive, željne ljubavi. Ne kajem se što sam pre dve godine rekla da mada su me misli ovih dana morile mnogo jače, mnogo mračnije baš zato se približavala naša godišnjica braka.

- Stigla sam! - viknula sam zaključavajući vrata a tišina mi je odgovorila da sam sama. Po ko zna koji put, Gavrilo nije bio tu i činilo mi se da više nemam prava ni da postavljam pitanje zašto je to tako. Nisam imala prava ni da se čudim, naivno, zašto se ne poznajemo jer su časovnici naših života bili različito navijeni. Taj njihov raskorak šapnuo mi je iz podsvesti da ću ponovo večerati i zaspati sama i da će doći nakon što me san savlada.

Međutim, imala sam prava da se zapitam da li bi nam bilo bolje da je tu. Da delimo još nešto sem pospanih jutara i izvežbanih, odmerenih rečenica. Da ne glumimo jedno pred drugim i da imamo nešto od čega bismo gradili naš odnos. Platonski, partnerski ili kakav god ali odnos koji bi oboma bio važan. Imala sam prava da čeznem za nama takvima kao i za ljubavlju zbog koje ne bih osećala glad.
Čak i kada bih sama nešto menjala ne bi uspelo jer bih zidala kuću od krova. Zidala bih je bez temelja a onda gledala kako se sve ruši u prah i pepeo. Ma koliko želela, nisam mogla sve sama i to sam, slabićki, preuzela kao izgovor i razlog što ništa ni ne isprobavam. Izgovor kojim sam pokrivala strah da nisam dovoljna strah da je čak i u ovako jasnim, racionalnim okolnostima ono što sam ja i ono što je moje nedovoljno, bledo i nevažno. Taj strah možda ne bi postojao da Gavrilo nije bio lepši od greha, siguran u ono što želi i sposoban da to ostvari. Medu tim željama, slutila sam da nisam ja i zato se u grudima strah sve češće nastanjivao

Cvil ulaznih vrata naterao me je da iz tople, mekane postelje ustanem i odškrinem vrata svoje sobe, nesigurno, ni sama ne znajući što. Umornih očiju i pospanog izraza lica, Gavrilo je zastao u hodniku koji je iz dnevne sobe vodio put naših i nasmešio se kada me je ugledao

- Izvini ako sam te probudio, slobodno se vrati da spavaš

- Nisam ni spavala. Ostavila sam ti lazanje u rerni ako si gladan, mogu i da postavim - rekla sam oklevajući, ne znajući da li sam trebala da ga čekam kao što sam prvih godinu dana umela. Neispavana, bleda i umorna osećala sam se bolje jer sam smatrala da pružam barem deo sebe čekajući da dođe ko zna otkud

- Ne muči se, hvala ti ali  preumoran sam. Idem da se istuširam pa da legnem. Odmaraj i ti.

- Onda laku noć - nisam ni čula njegov odgovor jer sam hitro zatvorila vrata koja su me delila od sumorne, hladne stvarnosti. Od očiju čiji me je pogled video kao što vidi slike na zidu ili figurine na policama. Vrata iza kojih sam mogla da se nadam da će nekad, negde nekom sve što sam biti dovoljno. Da će videti sve što jesam i da će prihvatiti, bez poriva da me menja. Mogla sam da verujem da će neko prekinuti post u kom sam živela lišena ljubavi, strasti i nežnosti. S Gavrilom je sve ostajalo na prihvatanju, apatičnoj tišini u kojoj se sve prećutno podrazumevalo iako moja duša sanja više. Čak i da je to više nešto noći i par reči, izgladnela i željna, prihvatila bih to jer mi je sve padalo lakše od ledenog, grubog stiska osmog smrtnog greha