𝑍𝑣𝑢𝑘 𝑑𝑎𝑙𝑗𝑖𝑛𝑒🖤

VI

U ovom životu znamo zapravo tako malo stvari, samo varamo sebe da znamo više. U ovoj šaradi koju smo zvali brakom, barem nisam zavaravala sebe da poznajem svog muža jer je istina bila da sam o njemu znala vrlo malo. Znala sam njegova lica, sitne navike i po koju podeljenu uspomenu; sve ostalo nisam. Možda bi bilo drugačije da sam želela da znam, međutim, porazna istina je bila da nisam ni pokušavala da ga upoznam. Živeći u braku bez nežnosti, kao u kući bez krova, potreba da stvaram dom pun topline, ugasila se brže nego što sam smela da dozvolim. Za njom, ugasila se i radoznalost, ljudska koja je barem iz sujete ili ljubomore trebala da ostane.
Možda zbog toga, bežala sam. Umesto da mi odlazak kući posle posla, stresova i zamornih priča bude instiktivan, više mi je prijalo kada mali deo dana provedemo zajedno. Bežala sam od njega, od podsetnika da sam sve ovo izabrala sama, za oboje i da je ovo još jedan moj poraz. U hiljadu glasova, svakog dana u tom stanu kroz moj um misli su podsećale da je sve ovo moje. Moj poraz i moja krivica. Bežala sam i jer je tišina, ledena i oštra među nama postajala sve oporija.

I kad bi se na kraju dana pojavila, umorna i tek ponekad raspoložena, Gavrilo je bio tu. Kriv, znajući da je iz ravnoteže izbacio odnos koji se držao na tanušnim, staklenim nogama, već danima je pokušavao da razgovaramo. Već danima, tolerisao je moje ignorisanje, moju neodgovornost i bezobrazluk u kom sam, premda pogrešno i sebično, istinski uživala. Podigla sam glavu prema njemu kada se stvorio na vratima sobe dok sam u do skoro svojoj sobi, čitala želeći da razgovara.

- Možemo li da pričamo?

- Ako moramo - rekla sam ustajući iz fotelje, nadajući se da će se povući, kao prethodnih par dana. Osećala sam da će me večeras izdati bar neki pokret, nehotičan i zato sam se nadala da će se povući

- Žao mi je što sam te povredio. Zaista.

- Rekla sam ti da nisi. Pogotovo kad se uzme u obzir da ne može da te povredi neko koga ne poznaješ - rekla sam tapšući ga po ramenu u prolazu

- Šta hoćeš da kažeš? - rekao je dok me je pratio u kuhinju

- Hoću da kažem da te suštinski ne poznajem. O tebi znam samo što si dopustio da naučim iz tvojih navika, ponešto iz Sofijinih priča i godina u kojima smo se povremeno sretali - uzimajući dasku za sečenje, okrenula sam mu leđa

- Jer te nije zanimalo - složila sam se nemim klimoglavom - I ne znam zašto ne pitaš, pobogu, spavaš pored mene! - spuštajući nož, okrenula sam se prema njemu i pre nego što sam mogla da razmislim, progovorila

- Hoćeš da mi kažeš da ti nikada nisi bio sa ženom čije te ime ili životna priča nisu interesovali? - podigla sam obrvu a njemu je na licu zatitrao čudan osmeh. Ipak, uprkos tom osmehu, ćutao je - Tako sam i mislila

- Ti nisi bilo ko. A ni ja tebi nisam bilo ko

- Jesi li siguran u to?

- Jesam - rekao je tik iza mojih leđa. Mogla sam da osetim njegov dah na koži i iz nekog nepoznatog ili ko zna koliko starog razloga, nisam mogla da umirim ruke. Spustila sam nož, ko zna koji put te večeri i udaljila se. Kukavički, osećajući čudnu tenziju među nama,  nakašljala sam se - Ti nisi bilo ko i možda ne umem da igram ulogu pažljivog, pokornog muškarca ali vrlo dobro znam da si i ti svesna da ti i ja nismo jedno drugom nevažni

- To smo ustanovili još kad si me zaprosio. Vrlo romantično, i tada si istakao slične stvari - rekla sam sipajući sebi vino

- Drago mi je što pamtiš naše bitne trenutke. Ja sam svestan kako je naš brak počeo ali i pored toga, ne znači da moramo da budemo grubi i hladni jedno prema drugom

- Slažem se. Ali nije rešenje ni da po svaku cenu budemo zajedno ili spavamo jedno kraj drugog

- Trebao sam da znam - ponovo se nasmešio - Nećeš me isterati iz naše sobe, draga. Čekaću da mi oprostiš, do sad si valjda shvatila da sam strpljiv čovek. Međutim, na ruku ti ne ide što imamo dešavanje ovog vikenda na kom sam rekao da ćemo se oboje pojaviti

- Gavrilo! Ne dolazi u obzir! Ne možeš tek tako da odlučuješ umesto mene

- Radi se o humanitarnoj večeri, poznajem te dovoljno da znam da ne bi rekla ne. Pored svega, ako ništa drugo, moraćeš da glumiš da si mi oprostila. Sreća pa smo oboje u tome izvežbani

- Zar ne? - pitala sam dosipajući vino. Istina je bila da je jednom rečenicom pogodio ono što me je zapravo frustriralo. Kad je bio daleko, kada je bio nedostupan, mogla sam lakše da ga krivim za stvari koje su bile i do mene. Mogla sam da ga krivim za sve što živimo a on mi je to pre skoro nedelju dana oduzeo - Pošto već imaš visoka očekivanja, potrudiću se da budem ubedljiva

- U to sam siguran, ponekad bih i ja mogao da ti poverujem - izlazeći iz kuhinje, okrenuo se na vratima - Naručiću nam večeru, verujem da nemaš ništa protiv

Još jedna besana noć, ko zna koja po redu otkako je Gavrilovo telo  spavalo kraj mog klizila je kroz prste. Nevoljno, morala sam priznati sebi da sam mu oprostila. Morala sam da priznam da je sve što sam njemu zamerala mogao i on zameriti meni, s mnogo više prava jer sam znala da pored sebe imam muškarca koji bi u meni probudio sve što sam želela da iskusim. Imala sam muškarca na kojeg se teško ostaje imun a bila sam ledena, okovana prošlošću i strahovima, ne dozvoljavajući sebi da ga ni na sekund ni idealizujem. I možda bi mi njegova privlačna, iskušavajuća blizina prijala i probudila uspavane želje ali to nije bila vatra u kojoj sam bila spremna da gorim. Čak i da me je zapravo želeo. Ovde ljubav ne može ni teoretski da se pomene, ona ovde nikad ne bi ni svratila.