"Daj Maki...petak je." Začujem preko telefona čim se javim.
Inače, sami razgovor je i iniciran mojim prethodnim odbijanjem izlaska preko poruka.
"Pa što ako je petak? Ni prvi ni zadnji da mi nismo vanka." Odgovorim vjerojatno najupornijoj osobi koju poznajem.
"Marina, majke mi moje, odrobijat ću te. Prošli si me ispalila, nećeš i ovaj."
"Ne da mi se. Radila sam jutros prvu." Požalim se.
"Ali ne radiš narednih pet dana. Zato idemo večeras. Do 10 da si spremna." Strogo mi naredi.
Vidim da sam izgubila bitku, ali pokušam se nekako izvući, bar da odložimo.
"Oo ne brini. Idemo mi i sutra." Je sve što dobijem kad predložim da umjesto večeras odemo sutra. Divno.
Prekinem poziv nakon pozdrava i bacim oko na sat. 10 do 4. Mogu ja bacit jednu popodnevnu drijemku. Stignem se spremit.
Plan da se probudim do 7 se izjalovio. Malo sam prespala, stoga odustanem od pranja i feniranja te već ispeglanu kosu pokupim i zaližem u rep. Nabrzaka navučem običnu, usku, crnu haljinu s prorezom kako bih se mogla našminkat, budući da bi sva šminka ostala na haljini da sam radila obrnutim redoslijedom.
Na moje iznenađenje, budem spremna i prije 10.
"Upadaj." Kaže Ela čim se zaustavi ispred mene.
"Imaš sreće da sam se stigla nasapavat. Inače bih te ubila." Odmah stavim na znanje.
"Spavaj kad ostariš. Daleka čeka."
"Ma da. Je li imamo stol uopće? Zašto smo pošle ovako rano?"
"Imamo tj. Pero ima, pa nas je zvao s njim."
"Misliš zvao tebe, a ti si povukla i mene?" Upitam podižući obrve.
"Tako nekako. Sačekat će nas on dolje da nam da narukvice."
"Nisam ni znala da se vratio."
"Ma samo je došao na par dana. Brzo se vraća u Italiju."
"Aha."
Kako je rekla tako je i bilo. Pero nas je čekao ispred ulaza kako bi nam dao narukvice da možemo ući.
Joj, je li taj stol mogao bit negdje bliže. Ovoliko stepenica i moj izrez na butini ne idu skupa. Svako druga stepenica i ja povlačim haljinu na dolje. Iako nije kratka, zbog izreza se previše podiže.
Čim stanemo za stol namjestim je nadajući se da više neće predstavljati problem.
Tek kad dignem pogled s haljine shvatim da nismo sami za stolom. Tu su još neka dva lika. Vjerojatno Perini prijatelji.
"Luka." Pruži mi ruku onaj svjetliji.
"Martin." Visoki dečko s bradom mi se predstavi nakon što to uradi i s Elom.
Znam tko je, neću lagati da ne znam. Zato mi i jest neugodno, posebno jer naš stol privlači pažnju okolnih stolova. Ne mogu se opustiti kad znam da toliko pogleda upućeno prema nama, što muških što ženskih.
S obzirom da smo svi mi za stolom na meti, od mog uobičajenog provoda nema ništa. Večeras glumimo damu. Možda je tako i bolje. Bar neću biti mamurna ujutro.
Iskoristim to što je klub još poluprazan te odem do wca, pretežno zbog slikanja, no kad sam već tu obavim i ostalo, da ne moram kasnije.
Operem ruke, popravim ruž, očistim kameru i hajmo pred ogledalo.
Jedna poza, druga poza, ne valja. Jedan efekt, drugi efekt ne valja. Žali Bože spremanja.
"Mogu se ja ubacit?"
Čujem iza sebe te kad se okrenem ugledam Martina kako briše ruke papirom. Kad se on ukazao tu?
"Mislila sam da si obično ti taj kojeg mole za sliku?" Kažem kroz smješak.
"Pa jesam, ali ovako je slađe." Razvuče šeretski osmijeh te primijetim da ima jako lijepe zube.
"Onda se možeš ubacit."
Dobacim okrećući se prema ogledalu i paleći ponovno kamere.
Nađe se tik do mene u samo dva koraka, s jednom rukom u džepu hlača, a drugom na mom struku. Ok.
Naravno da je sad iako je isto mjesto, osvjetljenje puno bolje, samim tim i slike su bolje od onih na kojim sam sama. Gdje je tu pravda?
Iako završim s našim fotkanjem, u ruke dobijem drugi mobitel, jer neki dečko koji je tek ušao zaželi sliku s njim te ja kao jedina tu uzmem uslikat ih.
Pri spuštanju do stola dobijem ruku potpore, na čemu sam jako zahvalna jer mi ove stepenice i nisu neki prijatelj.
Ne mogu reći da nisam primijetila Elin pogled kada tako dođemo do stola, a i pogledi koji su nas ispratili niz stepenice nisu bili ugodni. Dajte ljudi gledajte svoja posla.
Večer prođe jako mirno, ako izuzmemo još par ljudi koji su dolazili do stola slikati se i trenutak u kojem se na velikom ekranu zavrtio pozdrav za Martina kad su apsolutno svi iz ovog dijela kluba pogledali u njega, a samim tim i sve nas za stolom. No, bitno je da se ja nisam napila, a popila sam definitivno najviše za stolom jer su oni uglavnom bili na vodi svi.
"Ela javite se kad stignete." Kaže Pero kad nas dvije krenemo prema njenom autu.
"Ne brini, bolji sam šofer od vas obojice." Kontrira mu odmah.
"Ok, ok. Ne ljuti se. Vidimo se sutra."
Mahnu nam obojica te se mi uđemo u auto.
"Ček, šta je sutra?" Tek sad procesuiram Perine riječi.
"A sutra ćemo kod Pere u Široki. Pravi roštilj." Kaže ležerno.
"Dobro si se sjetila reć mi."
"Pa hajde, ko da si imala ikakvih planova. Ionako bi samo ležala."
Ušutim jer znam da je u pravu.
"Mogu ja onda sutra vozit, da ne voziš ti uvijek." Kažem joj.
"Može, samo ću svratiti do bake prije na par minuta, da je pozdravim."
Elina baka je Perina susjeda, tako smo ga i upoznale. Zapravo, Ela ga je prva upoznala, a onda kad sam dolazila s njom preko ljeta i ja bi se družila s njima. Većinski dio osnovne tj. tih raspusta smo provele kod njene bake. Kasnije je to postalo i nezgodno, a i malo nam je dosadilo. A i Petar je tada otprilike otišao u Italiju, tako da smo srednju većinski provodile u Mostaru.
YOU ARE READING
Hercegovko sa Neretve
Fanfiction"Zanemarit ćemo sad što se dogodilo između nas, je li istina ili nije. Ovo što ću ti sad reći je možda i najgora stvar koju sam u životu uradila i krivo mi je najviše što sam to tek shvatila, što mi mozak nije radio tad kao sad. Da je, definitivno b...