Prošla sam svašta u životu, ali ništa nije bilo teže od trenutka kad sam stala ponovno pred njega, oči u oči. Ni porođaj od 15 sati nije mjerljiv s tim. Ovo je 100 puta teže.
Mislila sam da mi je bilo teško poslati mu poruku, ali ovo, ovo je... nemjerljivo.
Ne znam odkud mi hrabrosti. Valjda je tu proradila neka želja da učinim Tina sretnim, pa me pogurala.
Ne znam ni što osjećam...Sram, ljutnja, tuga, sreća, sve se to izmiješalo u meni i iako mi je trenutno faca ozbiljna, kao i njegova, plače mi se. Zbunjena sam i sve ovo samo dodatno gura emocije na površinu.
"Znaš, ovako smo se mogli sastat i prije 6 godina." Kaže pomalo osorno.
Nisam ga mislila napadat, stvarno nisam, ali ne mogu šutiti. Jače je od mene. Pogotovo, ovaj ton kojim mi se obratio, tjera me da mu uzvratim.
"Znaš, da si ti pazio šta radiš, možda se ne bi ni rastavljali." Uzvratim istim tonom.
"Da si me pustila da ti objasnim šta se dogodilo ne bi se rastali, al jok ona nestala s lica zemlje." Kaže mašući rukama te prevrne očima na zadnji dio rečrnice.
Prešutim, jer nakon svega je ipak u pravu.
"Jel znaš da sam se ja sutradan nacrtao u Mostaru? Pretrnuo sam kad sam zatekao prazan stan." Ljut je, a ja sam ta koja bi trebala bit ljuta.
"Malo je falilo da me izbace iz kluba, nestalo me s priprema na 5 dana jer sam tražio tebe. Dođem kući, nema tebe, nema stvari. Dođem u Mostar, nema te ni tu. Ela mi ništa nije htjela reć. Doslovno si propala u zemlju, a da si me samo pustila da progovorim sve bi razriješili."
"Šta bi razriješili?!" Puknem i ja. "Rekao bi mi da je fotošop? Nije do mene što se ti po klubovima fataš sa kojekakvim flundrama!" Nećeš plakat, glupačo. NEĆEŠ!
Počnem treptati kao luda kako bih otjerala suze. Dovoljno je da jedna sklizne, krenut će i ostale.
"Nije fotošop, ali nije ni to što ti kažeš. Pijana je navalila na mene i saplela se i onda je to neki govnar uspio uslikat."
"Nakon 6 godina, očekivala sam bolji izgovor." Poludit ću.
"Što si ti mene uopće zvala kad ne želiš slušat?"
Tek se sad i osvijestim i prisjetim pravog razloga. Uff. Iznapadala sam ga, a tek ću sad ja dat njemu razlog da mene napadne. Glupa sam, stvarno jesam. Razmišljan nekad unaprijed kozo.
"Jer trebamo pričati. Ozbiljno." Momentalno sam se odljutila, a po glasu mi se čulo da je stvarno ozbiljno jer se i on odmah smekšao te mi očima dao znak da počnem. Uff, kako sad početi?
"Zanemarit ćemo sad što se dogodilo između nas, je li istina ili nije. Ovo što ću ti sad reći je možda i najgora stvar koju sam u životu uradila i krivo mi je najviše što sam to tek shvatila, što mi mozak nije radio tad kao sad. Da je, definitivno bi drugačije postupila. Samo želim da prije svega znaš da se kajem, nenormalno." Pričam kao navijena dok me on ne prekine.
"Marina, plašiš me." Vidim na njemu da je zabrinut, jednako kao što sam ja slomljena. Ne znam što očekivati kad mu kažem. Sve je moguće.
"Uff...kad se sve to zbilo, ja sam odmah isti dan došla za Zagreb. Bila sam tu kod rodice i plan je bio da se vratim u Mostar kroz koji tjedan, kad se sve smiri. Znam da si dolazio i to više puta, Ela mi je sve javljala. Zato sam i odlagala vraćanje kući. Kako nisam imala što raditi, dogovorila sam sa studiom da ponište otkaz i da zapravo radim na daljinu tj. da mi šalju slike i da ih ja editujem, ali to je sad nebitno. Skrenula sam s teme." I ne skrenula, kad bih najrađe sad pred njim tu u zemlju propala i nikad više iz nje ne izašla.
"Uglavnom, bilo mi je slabo par dana i shvatila sam da mi kasni. Radila sam test, ali je bio negativan. I tu sam ja nekako odahnula, ali mi je i dalje bilo loše pa mi je doktorica preporučila vađenje krvi i nalazi krvi su pokazali da je suprotno. Bila sam trudna." Pogledam u njega, kojem se, imam osjećaj, zacrnilo pred očima. Budući da ne dobijem nikakvu reakciju nego samo izgubljen pogled, nastavim.
"I tu dolazimo do trenutka zbog kojeg bi samu sebe osudila na pakao." Zastanem, što on iskoristi da progovori.
"Pobacila si?" Pogleda me upitno, zbunjeno, tužno. Mislim da ni on ne zna što osjeća.
"Isuse, ne...šta ti je?" Štrecnem se na njegovo pitanje. "Nisam. Rodila sam. Samo sam odlučila da ti ne kažem." Nemam hrabrosti pogledat ga u oči, nemam. Zato i nastavljam brbljat gledajući negdje kroz njega. "Kriva sam, znam. Možda nisam toga bila svjesna do nedavno, ali odkad si se vratio u Hrvatsku to me muči. Neki dan na utakmici me potpuno ubilo. Glupa sam. Trebala sam ti reći odmah tad, al sam se budala inatila i znam da nema tih riječi koje mogu ovo opravdati, ali stvarno mi je žao. Da mogu vratit vrijeme, sve bi bilo drugačije. Ne znam zašto se to tad činilo ispravno, zbog čega god da je, to nije opravdanje. Samo te jedno molim, iako znam da nisam u poziciji da išta tražim, ali ovo moram." Uveliko već plačem, ali suze su mi najmanji problem. "Nemoj mi ga uzet, molim te. Bez njega ću se raspast skroz."
Gleda me par trenutaka, nijemo. Gleda malo oko mene, pa u mene. Vidim da procesuira sve informacije dobivene u zadnjih par minuta.
"Dječak je?" Progovori napokon.
"Mhmm. Tin." Prošmrcam.
Par trenutaka provedemo u tišini, on razmišljajući, ja brišući suze. Iskreno, kakva god da bude reakcija, što god da mi kaže, nije bitno. Toliki kamen sa srca sam skinula.
"Znaš..." progovori napokon, a ja podignem pogled ka njemu. "Trenutno ne znam je li imam već želju da te poljubim ili da ti jebem sve po spisku." Šokira me ovom izjavom, ali jednako kao što sam maloprije ja pričala bez prestanka, sad priča on.
"Trebala si mi reć, bez obzira na sve i koliko god ja ne želio razumjeti te postupke, razumijem ih. Bijesan sam jer me nisi htjela saslušati, a da jesi sve je moglo bit drugačije. Mogao sam biti tu, za tebe, za njega. Propustio sam mnogo, ono najvažnije. Prve riječi, prve korake, polazak u vrtić..."
Koliko god sam ja pokušavala zaustavit suze, toliko su one uspijevale teći.
"Neću ti ga uzeti, koliko god ja sad bio isfrustriran i želio nadoknadit sve, djetetu treba mama." Smiri me malo ovim riječima.
"Martine, ja...ne znam šta da kažem"
"Jedno me zanima...spomenula si utakmicu. Kakve veze ona ima? Zašto je bitna?"
"Dječak s kojim si izašao iz tunela...to je Tin." Kažem gledajući kako ga sada potpuno obuzimaju emocije.
"Znaš, bilo je nešto specifično u njemu. Čak ih je par i dobacilo da smo isti, ali nisam se obazirao na to. Stvarno je ono bio on?" Upita kao da ne vjeruje. Razumijem ga, pod šokom je.
"Mhmm." Klimnem mu glavom. "Vidi...znam da si zbunjen, sigurno imaš puno pitanja. Bolje je da ti pitaš nego da ja pričam gluposti."
"Je li ikad pitao za mene?"ispali k'o iz topa.
"Je, pogotovo kad je pošao u vrtić. Rekla sam mu da je tata daleko i da ga zato ne može upoznati, ako se nekada vrati da će ga vidjeti."
"A je li zna tko sam ja?" Postavi novo pitanje.
"Zna te kao igrača, ne zna ovo bitno. Ne znam iskreno kako i da mu kažem sada."
"Možemo skupa." Iznenadi me izborom riječi. Mislila sam da će najteži dio ostaviti meni, za kaznu.
"Nisi ljut?" Morala sam ga ovo pitati, jednostavno sam morala.
"Iskreno, ne znam. Živčan sam, a u isto vrijeme sretan jer sam o ovome nekad sanjao. Istina, ne baš u ovakvom obliku, ali jebiga..." razniježi me. Htio je djecu sa mnom?
"Onaj članak stvarno nije istina?" Upitam jer ne znam u što da vjerujem. Kopka me to pitanje.
"Naravno da nije. Bože sačuvaj."
"Znaš, iako nije, ne mislim da se možemo vratiti na staro."
"Zašto?" Upita vidno razočaran.
"Ne osjećam da bi išlo."
"Opet ti i taj hercegovački inat, a nama u Dalmaciji govore da smo takvi. Ne brini Maki, dokazat ću ja tebi da će to ići, točnije pokazati."
YOU ARE READING
Hercegovko sa Neretve
Fanfiction"Zanemarit ćemo sad što se dogodilo između nas, je li istina ili nije. Ovo što ću ti sad reći je možda i najgora stvar koju sam u životu uradila i krivo mi je najviše što sam to tek shvatila, što mi mozak nije radio tad kao sad. Da je, definitivno b...
