Balkanske hronike III - Vrli novi svijet

Uvod: Neki novi rat - Poglavlje VIII

Bila je noć kada je stigla na predviđenu lokaciju. Sa njom je bio general Fedorov, sa kojim je još sinoć stigla nazad u Moskvu. Sada su bili u prostorijama ruske vojne službe bezbijednosti u centru grada.

Ušetala je u prostrani i slabo osvijetljeni kabinet. Zajedno sa generalom. Tamo ih je čekao on. Glavna faca. General Anatolij Tupolev, aktuelni načelnik vojne bezbijednosti u Rusiji i čovjek sa izuzetno velikim uticajem u vojnim, obavještajnim i političkim krugovima u državi. Bio je lični prijatelj ruskog predsednika. Takođe, na raskošne večere u njegovoj vili dolazili su i mnogi drugi poznati ruski političari i visokorangirani oficiri u armiji. On je bio jedan od najmoćnijih ljudi u zemlji. I jedan od ključnih ličnosti u Redu iluminata.

Stajao je u sredini prostorije, u zelenoj oficirskoj uniformi, i sa velikim tompusom u ruci. Četrdesetpetogodišnji crnokosi muškarac, bio je prilično markantan i muževan. Volio je da bude u centru pažnje i da kontroliše situaciju. Ili da barem nastupa na taj način.

Ona je to jako dobro znala.

Poznavala ga je. Prilično dobro. Imala je povremene afere sa njim. Nekoliko puta je bila i na tim famoznim večerama, gdje se družila sa ruskom državnom i vojnom elitom, a takođe i sa generalovom suprugom, Violetom, koja je bila prava ruska princezica, duge plave kose i svijetlog i nježnog lica. Za razliku od nje. I za razliku od svog ambicioznog i opasnog supruga koji nije birao sredstava da dođe do cilja.

Koliko je bila upućena u čitavu ovu priču, general Tupolev je imao i posebne odnose sa ubijenom novinarkom iz Srbije, a koja je nekoliko godina ranije bila često viđana u njegovom društvu. I ona je imala priliku da je upozna. U tom periodu, ambiciozna kučkica je preko generala Tupoleva i njegovih veza naglo zasijala na zvjezdanom iluminatskom nebu. Ipak, ta zvjezdica je, po svemu sudeći, previše jako sijala, te se još jače se survala na zemlju, kada su je, prije nekoliko mjeseci, ustrijelili operativci Prve sekcije Balkanskog saveza.

Tada se u Moskvi podigla prava bura. Zbog te kučkice se generalštab ruske vojske podigao na noge. Očigledno je djevojka bila popularna u tim krugovima i ostavila je snažan utisak i na druge, pored Fedorova i Tupoleva. I očigledno su sada sva ta poljuljana ega htjela krvavu osvetu nad onima koji su likvidirali njihovu konkubinu.

Ipak, general Tupolev je bio veoma opasna osoba koju nije bilo pametno imati za neprijatelja. On je dobro znao šta radi. I kako da dođe do toga. Nije birao sredstva da bi stigao do cilja. On je bio taj koji je vukao konce u zemlji. I on je bio taj koji je sada htio uništenje problematične ekipe sa Balkana koja se drznula da krene protiv interesa Iluminata i koja je, u prethodne dvije godine, pored njegove ljubavnice Irene, likvidirala i dvojicu uglednih pripadnika Reda. To, definitivno, nije moglo da prođe nekažnjeno. Ne u ovom životu.

Tatjana je bila sigurna u to dok je pažljivo posmatrala tog moćnog muškarca koji je stajao ispred nje.

„Da li ste nešto konkretno napravili u Beogradu?", poslije nekoliko trenutaka, nadmenim tonom, upitao je general Tupolev. Zatim je lagano povukao naredni dim cigare.

„Da. Razgovarao sam sa starim prijateljem iz vojnoobavještajnih krugova", odvratio je Fedorov. „On je spreman da djeluje i da nam pomogne u eliminaciji Balkanskog saveza."

„Da li je pouzdan?", uporan je bio Tupolev sa svojim pitanjima.

„Da. Milorad Škrbić je stara škola. On radi za nas i na njega, definitivno, možemo da računamo", siguran je bio penzionisani general Crvene armije. Zatim je iz minibara uzeo bocu „stoličnaja" votke i natočio je u malenu čašu.

„Šta ti kažeš, Tatjana? Da li je situacija pod kontrolom?", obratio joj se general Tupolev. Hladno ju je gledao tim svojim dubokim crnim očima.

„Situacija će biti pod kontrolom. I svi problemi na Balkanu će uskoro biti riješeni", samouvjereno je odvratila ona. Nije željela da ulazi u nekakve dublje diskusije sa ruskim generalom. „Gospodin Fedorov i ja smo uspješno obavili ono zbog čega smo bili u Beogradu. I vjerujem da ćemo uskoro imati rezultate."

„Onda u redu. Ako ti tako kažeš, ko sam ja da sumnjam u tvoje riječi", i dalje je bio nadmen crnokosi general dok je tako samouvjereno paradirao sredinom prostorije i očigledno uživao u ovoj svojoj predstavi. „Vjerujem da ste vas dvoje... druže Borise i drugarice Tatjana, dobro procijenili saradnike u srpskoj obavještajnoj službi. I vjerujem da možemo računati na uspjeh ove misije."

„Naravno da možemo", ozbiljnim tonom se uključio Fedorov, kojem je, nesumnjivo, dosadilo da sluša njegovu nadmenu priču. „Tatjana je najbolja u poslu kojim se bavi. Siguran sam da ona i Brendon Nilson mogu da završe sve što se od njih bude tražilo. Posebno im neće predstavljati problem da eliminišu te bandite sa Balkana koji nam već duže vrijeme prave probleme. Mislim da konačno moramo staviti tačku na tu priču. I da se više ne zamajavamo sa njima."

"Naravno, druže Borise", hladno je odvratio Tupolev. Istovremeno, i dalje je prodorno gledao u nju, nastojeći da glumi nekakvog alfa mužjaka u njenim očima. „Naravno da će Moranine Valkire i Brendonovo Bratstvo ruže zgaziti bilo kakav otpor na koji naiđu. I da će Beograd gorjeti od njihovog bijesa."

„Ako želiš da gori, onda će gorjeti", odlučno je rekla. Nastojala je da mu pokaže svoju odlučnost.

„Naravno da želim. Naravno da želim da uništim one koji su se drznuli da krenu na nas i naše interese. I želim da ih kaznim za smrt naših prijatelja. Za Dišana! Za Lečea! I za Irenu!" agresivno i teatralno, nastavio je ruski general.

„Zar je Irena u rangu sa ljudima kao što su Dišan i Leče? Zar je ona u rangu sa Iluminatima?" provokativna je bila Tatjana. Namjerno je željela da malo isprovocira samouvjerenog ruskog generala.

„Meni je ona bila posebna. I ja imam pravo da sve ovo doživljavam lično", rekao je on. Bio je prilično iznerviran.

„I ja osjećam isto. Ona je bila kćerka mojih prijatelja. Kćerka prijatelja Reda. I zaslužuje osvetu. Zaslužuje da u njeno ime te ništarije iz Balkanskog saveza propišaju krv", uključio se Fedorov. Stajao je sa strane, pored minibara, te ispio jedan jači gutljaj votke. „Ali, pustimo sada impulsivnost. Važno je da otklonimo prijetnju i da više nemamo sličnih problema na Balkanu. Važno je da likvidiramo tu njihovu organizaciju i da se više ne bavimo njima. Imamo važnijih stvari u narednom periodu. Mnogo važnijih."

„Naravno, druže Borise", nešto mirnijom tonom, složio se ruski general. Izgleda da više nije želio da ulazi u diskusiju po ovom pitanju i očigledno je bio zadovoljan trenutnim razvojem situacije.

Tatjana ništa više nije rekla. Nije bilo potrebe. Njeni nalogodavci su imali odlučnu namjeru da izbrišu sa mape tu famoznu organizaciju i da im se osvete za sve ono iz prethodnog perioda. Svima im je cilj bio isti. I po svemu sudeći, ona bi trebala biti ta koja će realizovati taj cilj.

Nije imala ništa protiv toga. Za nju će to biti jedna od lakših misija. I bila je u potpunosti spremna da je završi.