ZELIS ME

8

Nisam mogla da spavam, te sam se iskrala iz sobe na prste prosla pored dezurne u hodniku koja spava i iskoristila kupatilo dok nema nikog da se dovedem u red pre svih.  Mrzim te mracne dugacke hodnike  ali sam se njima morala vratiti pre  5 sati kako sam znala i umjela te sam na prste polako krenula ka sobi... No, postoji jos jedna nocna ptica u zgradi.

-" Kadetkinjo krstite osnovno prsvilo..."

Sa prstica sam se vratila na puna stopala i pod jakom tremom psujuci sebe okrenula se ka Damianu.

-" Porucnice"

Podrzavila sam ga kako pravila nalazu

-" Sta radite u hodniku u 4 sata kadetkinjo?"

-" Nisam mogla spavati porucnice"

-" Vratite se u svoju sobu pre nego dezurni nastrada jer morace vas upisati ako Vas vidi"

-" necete me Vi kazniti?"

Odmahnuo je glavom, iskreno iznenadjena sam i sokirana.

-" Brzo u sobu"

Prosao je pored mene, a ja ne izdrzim da cutim ipak...

-"  Damiano"

Ispruzila sam ruku i prisla mu par koraka koje je on napravio pri odlasku. Nesigurnost me je ubila ali opet sam uradila po osjecaju

-" moje iskreno saucesce cula sam za vasu majku"

napravio je i on korak i ispruzio ruku ka meni.

-" Hvala kadetkinjo"

-" Nadam se da ce bol polako popustati vremenom i da cete imati mirne snove uskoro"

-" Vojnik koji se vrati sa bojnog polja nikada vise nema miran san. Zato ne kaznjavam kada se o tome radi."

Nastavio je sa hodom koji je samo njemu svojstven, moja ruka je  ostala u zraku drhteci od dodira. Ovaj covjek koliko god me nervirao ima nesto sto me cini drugacijom kada ga ugledam. Prija ti ako nista bar oci uzivaju.

***
Mejson  mi je odmah na poligonu prisao, ja i on smo uvijek u paru na kondicionom treningu. Trcimo, pricamo i nekako nam lakse padne.  Stajali smo mirno pre nego je na poligonu isetala visoka razvijena muska figura. Covece ovaj covek nikada ne izgleda umorno.

-"  Dobro jutro kadeti, par  kilometara mojim tempom... jasno?"

-" jasno gospodine porucnice"

Svi smo u glas povikali te krenemo za njim. Niko nije pricao, niko se nije zezao cak i Mejson je jedva izdrzavao tempo kojim je samo Damiano mogao da trci  kao da je nista. Velika je razlika kad su drugi porucnici i kad je on na treningu.

-" ubice nas"

-" Nece skoro smo pri kraju"

Rekla sam Mejsonu koji je disao kao da  umire. Nisam bila nista bolje, jedva sam hvatala vazduh.

-" Ovaj covjek je terminator, robot, nije cak ni covjek"

Zalio se i do kraja trcanja silnim uzbrdicama nije imao snage da progovori.

-" Kadeti uzasni ste! Bez snage i energije. Kadet Mejson, kadetkinja Alis 50 sklekova, ostali ste slobodni.  A vasu kondiciju cemo popravljati jer je sramotna. Mirno!"

-" sta smo mu uradili?"

-" Mejson jos 20"

-" da gospodine porucnice"

Izvrsila sam  kaznu te krenem sa Mesjonom na dorucak opominuci ga da vise ne progovara kad on nesto naredi.

-" Na grobu da mi pise mucenik jer sam mrtav izmucen"

Oboje smo se poceli smijati kao ludaci, a na ulazu u menzu njegov pogled ka meni otjera moj smijeh isti tren.

Sta ima u tom pogledu? Sta je to tako cudno, a lijepo, njegove oci pokazuju da ima tuge u njima ali sve drugo vidan autoritet.

Gledala sam i ja u njega kratko dok Mejson nije dao tacnu za hranu.

-" danas pasulj, a nema ljepse hrane od vojnog pasulja, u to sam uvjeren"

-" da"

-" sta si se ti zamislila"

-" umor. Da vidim sta je za rucak?"

-" pa ti mene ni ne slusas, gde gledas?"