PROTERANA

Uvod

Opet idem na časove mačevanja... Sada bih se mogla i namerno povrediti iako je to prošlog puta stvarno bilo slučajno.

Moje koleno se konačno oporavilo i mogu se vratiti na treninge. Da li ja to želim? To je apsolutno nebitno jer se ja tu ništa ne pitam. Zapravo se ja ne pitam ni oko čega što ima veze uopšteno sa mojim životom. O tome razmišljaju moj otac i naši savetnici. To je tako zadnjih nekoliko godina. Od kad mi je majka umrla imam osećaj da se tata i previše brine za mene. Bukvalno se meša u svaki kutak mog života i ja nemam ni trunku slobode koju sam ranije imala. A sada koračam ka delu dvorišta koji je predviđen za treninge. Koliko to moj otac forsira, nekad stvarno pomislim da je želeo muško dete a ne mene...

Znam, valjda, da moj otac samo brine i pokušava da nadomesti nedostatak majke u mom životu, ali sve to što radi počinje stvarno da me nervira. Šta god ja rekla on ne bi slušao, i kada bih ja krenula da pričam o tome on bi samo vešto promenio temu.

Konačno stižem na trening posle dve nedelje, mogla sam malo i da zakasnim...

-"Princezo Anastazija! Tako mi je drago što vas vidim posle toliko vremena. Nadam se da ste se oporavili i da ćemo odmah moći da nastavimo tamo gde smo stali." - rekao je Fabijan vidno radostan i raspoložen. Inače on je moj učitelj mačevanja, a u slobodno vreme i jahanja...

-"Dobar dan i vama Fabijane. Dobro sam sada, da." - rekla sam pokušavajući da ne zvučim toliko ravnodušno jer mi se stvarno sada nije držao mač u rukama...

*Posle iscrpljujućeg treninga...

Otac me je pozvao da dođem u njegovu radnu sobu čim završim sa Fabijanom.

-"Tata, možeš li molim te da budeš što brži, jako sam umorna, ipak se nisam aktivno kretala dve nedelje." - izustila sam odmah nakon što sam otvorila vrata.

-"Dušo sedi, moramo da razgovaramo." - rekao je.

-"Reci, o čemu se radi?" - pitala sam kada sam se smestila u jednu od fotelja.

-"Pa vidiš, ti si već odrasla devojka, a mene polako stižu godine. Pa sam mislio ako bi razmislila o jednom mom predlogu." - govorio je - "Znaš da imaš prosce, ali ja bih te savetovao da se udaš za princa Vilijama, jer ipak, najškolovaniji je od svih, a i kraljevstvo koje će naslediti je dobrostojeće, jako dobrostojeće."

-"Tata već smo pričali o ovome! Ne želim da se udam ni za jednog od tih bezveznjakovića! Oni su nesposobni i sve im je na tacni. A mogu da se kladim da ih sve zajedno mogu odjednom pobediti u mačevanju." - govorila sam ustajući sa stolice vidno iznervirana.

-"Anastazija, ti se moraš udati! Je li ti to jasno? Kako ćeš odabrati ne znam, ali neka to bude što pre! Ako hoćeš da se mačuješ, ti se onda mačuj!" - pričao je moj otac sada sa povišenim tonom.

-"Šta sad? Da nećeš možda sve da ih pozoveš u naše kraljevstvo i organizuješ turnir?" - pitala sam sarkastično.

-"Možda i hoću!" - sada je već vikao - "Izlazi i idi u svoju sobu!"

Zatim sam ustala i izjurila na hodnik. Ovo me je stvarno izbacilo iz takta! Dokle ćemo ovako!?

Ostatak dana sam provela u svojoj sobi čitajući.

Sutradan sam ustala normalno kao i svakog dana i obavila svoje jutarnje obaveze. Međutim, kada sam se vratila u svoju sobu na kratko, ugledala sam neko pismo na svom stolu.