PROTERANA

Može li gore?

Tako sedim i razmišljam još sigurno pola sata. U međuvremenu sunce zalazi i na sebi počinjem osećati kapi kiše. Podižem svoj pogled u nebo i shvatam da će me opet uhvatiti kiša po povratku. Ostavljam kutiju ali uzimam i ključ i medaljon i brzo trčim do svog konja.

Čak i dok sam išla do konja kiša se pojačavala. Pre nego što sam zajahala svezaka sam kosu u rep da mi ne smeta ako kiša baš jako počne da pada.

Jašem tako i iz te kišice koja je rosila ovo stvarno prerasta u ne tako naivnu oluju. Kapi pljušte na sve strane i to tako krupne da se svaki put čujem kako odzvanjaju u mojoj glavi. Ova kiša je krupna i brza i ja više ne znam u kom pravcu idem. Moj konj je sve nervozniji i nervozniji i ja ne znam šta da radim. Ne mogu pozvati pomoć jer oko mene nema nikoga a još gore je to što ni ne znam gde se nalazim. Uz svu onu kišu ja počinjem i da plačem jer se osećam bespomoćno.

Idem tako u nekom pravcu sve dok odjednom ne padnem sa konja. Upadam u neku vodu te se isprva okliznem. Jedva se pridižem jer me noge još uvek bole od pada. Shvatam koliko je duboko i da mogu da stojim. Zatim brišem suze sa lica i jasno vidim svog konja kako se muči da ustane ili se pokrene, jer je verovatno ugazio u neko blato. Sada se stvarno osećam jako loše i jako sam uplašena.

Gde sam ja to? Šta ja to radim? Zbog svog inata ocu sada je ova nedužna životinja u problemu i za sve sam ja kriva. Konj je zaglavljen u blatu i verovatno uplašen zbog sve buke koju proizvodi jaka kiša oko nas.

-"MOŽE LI GORE OD OVOG!!!???" - proderem se iz sve snage jer stvarno više ne znam šta da radim. Ja više ne znam gutam li kapi kiše koje mi padaju na lice ili su to ipak suze jer je ukus svakako jako, jako gorak.

-"Princezo Anastazija! Ne mrdajte odatle molim vas!" - čujem nečiji nepoznat glas.

-"Ko si ti!? Ustvari briga me samo mi pomozi molim te! Preklinjem te!" - govorim očajna zbog situacije u kojoj se nalazim.

-"Uskoro stižemo do vas! Budite smireni Princezo!" - govori isti onaj glas od malopre.

-"Ima vas više? Ma nebitno, ja lupetam. Molim vas dođite! Ovde je i zaglavljen konj i verovatno je jako uplašen!" - govorim im.

Konačno čujem korake koji mi se približavaju. U sledećem momentu vidim  stražare našeg kraljevstva i lakne mi.

Oni me nalaze i pomažu da izađem iz ove vode u koju sam upala. Jedan od stražara mi daje ruku dok druga dvojica ostaju sa konjem. Odvodi me do kočije u koju ulazim.

Pre nego što konačno zatvori vrata taj stražar izgovara -"Budite smireni Princezo, uskoro ćemo dovesti i vašeg konja."

Ja samo klimam glavom bez reči te on zatvori vrata.

--------------------------------------------------------------

Otvaram oči i budim se u svom krevetu. Poslednje čega se sećam je da sam spustila glavu na udobni naslon kočije. Posle toga sam sigurno zaspala.

Podižem se u sedeći položaj i na rubu kreveta ugledam svog oca.

On je sigurno osetio da sam ustala te se okreće ka meni.

-"Ja stvarno više ne znam koje su granice tvoje tvrdoglavosti."
-"Znam da sam pogrešila, izvini tata."
-"Ne trebaš se meni izvinjavati."
-"Kako to misliš?"
-"Mislim da je tvoj konj u jako lošem stanju i neće biti sposoban za jahanje bar mesec dana. Ako preživi bolove u kojima je sada."
-"Molim!?"
-"Dok ste išli onako po onoj kiši nisi ni primećivala gde prolazite."
-"Nisam mogla da vidim kuda idemo!"
-"Je li to opravdanje!? Tvoj konj ima više posekotina po svojim nogama a čak ima i dva preloma."
-"Molim!? To ne može biti!"
-"Moraš se sabrati! Vidiš li šta si uradila tok nedužnoj životinji! Zar misliš samo na sebe! Zbog čega si uopšte i išla do groblja ponovo!?"
-"Išla sam sa dobrim razlogom i našla sam ono što sam tražila!"
-"Šta si našla!?"
-"Ključ i medaljon iz mamine kutije za nakit!"
-"MOLIM!?"
-"Ja ne razumem čemu tolika drama oko toga!"
-"Gde je ključ i gde je medaljon sada!?"
-"Nemam pojma, više nisu kod mene! Ko zna gde je to i kada mi je ispalo u toku nevremena!"
-"Ovo je prevazišlo sve granice moje tolerancije! Dragoceni predmeti koji su ostali od tvoje majke su sada izgubljeni i ko zna gde i ko zna kod koga!"
-"O tome nisam razmišljala..."
-"Naravno da nisi! Ti nikad ne razmišljaš o posledicama svojih postupaka! Štetiš drugima i praviš lom!"
-"Daj ne drami više, nije do mene što sam ih izgubila, počela je kiša!"
-"Lepo sam ti rekao da ne ideš tamo više! Ovo stvarno prevazilazi sve što ikada uradila! Jadna životinja se muči u bolovima, izložila si sebe i konja velikoj opasnosti i izgubila si ono najdragocenije što nam je ostalo od tvoje majke! Anastazija! Proterujem te iz ovog kraljevstva! Ja stvarno više nemam snage za tvoje gluposti! Spakuj se i odlazi! Ne zanima me gde ćeš da ideš ili šta ćeš da radiš!"
-"Molim! Tata znam da si ljut ali razgovaraćemo kad se smiriš..."
-"Nikad nisam bio ozbiljniji, sutra ujutru ne želim da te zateknem u dvorcu je li ti to jasno!?"

Zatim je ustao, izašao i besno zalupio vrata moje sobe.
Na pamet mi je palo kada sam se ranije proderala da li može gore i da, moglo je gore. Upravo se dešava.