PROTERANA

Ne mogu da verujem

Zatvorila sam vrata radi malo privatnosti, koliko je to moguće, i zatim polako prilazila ka mom stolu.

Čudno, zašto bi ovo bilo na mom stolu, ne očekujem nikakvo pismo?

Prvo sam polako prstima prešla preko te hartije. Bila je gruba, ali je istovremeno izgledala i skupo. Kada sam bolje pogledala videla sam da je crveni vosak utisnut pečatom ovog kraljevstva, onog čija sam ja princeza. To je bilo još čudnije, ali dobro, sigurno je ovde s razlogom.

Polako sam ga otvorila uzuđena ne znajući šta je unutra. Ovo ipak nije čudno jer se i ranije događalo da mi jednostavno neko iz kraljevstva pošalje poklone ili pozivnice za neke događaje.

Izvadila sam papir i spustila kovertu nazad na sto. Rasklopila sam ga i nije mi trebalo puno da shvatim o čemu se radi. Da li je moguće? Ja stvarno ne mogu da verujem!

Sve moje uzbuđenje i znatiželja od malopre su nestali. Sada sam osećala bes i razočarenje. Stvarno nisam očekivala ovako nešto!

Na brzinu sam pokupila kovertu sa stola i papir, zatim sam izašla iz sobe. Bukvalno sam jurila kroz hodnike dvorca.

Konačno sam stala ispred tih vrata i snažno pokucala.

Čula sam njegov glas kako mi govori da uđem. Požurila sam ne gledajući ispred sebe.

Zatvorivši vrata okrenula sam se ka stolu svog oca, gde je uglavnom sedeo kada bih ja dolazila kod njega. Međutim, sad ajde nešto bilo drugačije.

Moj otac jeste sedeo u svojoj stolici, ali fotelja na kojoj bih ja uobičajeno sedela sada je bila zauzeta. Htela sam reći svašta ali sam se ugrlizla za jezik. Ispravila sam leđa i pročistila grlo.

-"Mila moja, da te upoznam. Ovo je princ prestolonaslednik Vilijam. Vilijame, ovo je moja draga ćerka, princeza Anastazija." - rekao je moj otac nasmejanog izraza lica.

Tada se na trenutak na mom licu videla iznerviranost. Mada sam se trudila da se što pre vratim u prijatnu i dragu princezu.

Onda se okrenuo i on, nosio je fino uglađeno odelo i izgledalo je vrlo, vrlo skupo. Imao je lepo ošišanu i uređenu kosu koja se na krajevima uvijala.

Pogledao me tim svojim smaragdno zelenim očima u nasmejao se. Na njemu je sve izgledalo savršeno. One je izgledao savršeno.

Prišla sam i pružila mu ruku iz pristojnosti iako mi svakako nije bilo pravo što je on sada ovde.

Moj otac i princ Vilijam razmenili su još par reči te je on izašao. Primetila sam kako me je odmerio prolazeći pored mene.

Kada smo konačno ostali sami, nisam čekala ni trenutka više i odmah sam počela da govorim. Ona maska divne princeze od malopre je nestala.

-"Zašto? Zašto si to stvarno uradio? Bila sam sarkastična juče, znaš da nisam bila ozbiljna!"
-"Anastazija, ti možda nisi, ali ja stojim iza svake svoje reči. Taj turnir će se održati i tačka. To je gotova priča. A ti ćeš biti tu svaki dan sve vreme i posmatrati svaki dvoboj."
-"Ali tata!"
-"Nema ali, ti se tu ne pitaš ništa. Ja sam tako odlučio i tako će i biti. Rekla si da bi da se mačuju, tako da sam ti ispunio želju. Počevši od sutra, održavaće se turniri sa svima koji su već ili koji žele da postanu tvoji potencijalni prosci."
-"Plašim se nagrade za pobednika."
-"Taj će biti zaštitnik moje ćerke i to ćeš se udati za njega ko god to bio."
-"Znala sam! Ovo stvarno nisam očekivala od tebe tata. Ne mogu da verujem!" - rekla sam kada su mi suze skliznule niz obraze. Nakon toga sam samo izletela odatle i otišla u sobu da se presvučem.

Istrčala sam iz dvorca i otišla do štale po svog konja. Tamo je bio Fabijan koji je timario jednog od kraljevskih konja.

-"Hej Fabijane, možete li molim te da me pokrivate na kratko. Brzo se vraćam." - rekla sam nasmejavši mu se.

Ne čekajući odgovor od njega popela sam se na svog konja i odjahala iz štale. Idem kod nje, treba mi razgovor.