PROTERANA

Zaslužio je!

Muzika staje i osim naših srca koja ubrzano lupaju čuju se samo komentari prisutnih ljudi.

Okej, ovo stvarno nisam očekivala.

On me privlači sebi i prilazi mi sve bliže i bliže. Sve se dešava tako brzo da ništa bitno ne mogu da preduzmem. Na sebi osećam pregršt pogleda sa strane i nimalo mi nije prijatno zbog svega toga.

Na milimetar je od mene i ja tada shvatam njegove namere. U zadnjem trenutku se izvlačim iz njegovog zagrljaja i uspravljam se. Podižem ruku i krećem ka njemu.

BUM!

Ošamarila sam ga. Jesam! Količina besa u meni je velika i samo što para nije počela da mi izlazi iz ušiju. Da, ošamarila sam princa prestolonaslednika Vilijama. Na svečanom balu, pred svima. Znam da ću zažaliti zbog ovoga ali nisam smela da prepustim da sve ide svojim tokom, tačnije onako kako je on to zamislio. Pa taj kreten je na kvarno pokušao da me poljubi! To mu nije prošlo! Ne kod mene!

Sada čujem samo zvuke čuđenja i dobacivanja ka meni, učinilo mi se da sam negde u svoj toj galami čula i glas svog oca kako me doziva ali sam odlučila da se ne obazirem. Okrećem se i odlazim odatle.

Izlazim napolje i idem do svoje kočije. Kada ugledam stražare u uniformi našeg kraljevstva, žurim ka njima. Prilazim im i vidim da su jako zbunjeni ali ne marim za to već na brzinu ulazim unutra. Jedan od njih mi deluje jako poznato, a to je jako čudno jer se ja zapravo uopšte ne srećem sa stražarima. U kontaktu sam uglavnom osim sa ocem i Fabijanom, samo sa svojim služavkama i savetnicima. Mada nebitno je to sad.

Govorim im da krenu što pre i da me voze pravo u dvorac. Oni to i čine tako da ja uspešno odlazim sa bala i bežim od one katastrofalne situacije.

Ujutru se budim i bezbrižno se osećam samo prvih par trenutaka dok se ne setim prošle noći. Ustajem i brzo se spremam. Čim izađem na hodnik prilazi mi jedan od mojih savetnika.

-"Molim vas idite odmah do svog oca."
-"Da li je jako ljut?"
-"Ne znam šta se sinoć desilo, ali ja ga odavno nisam video onakvog."
-"U redu, hvala vam."

To mi je bio dovoljan znak da sam ozbiljno zabrljala. Ali morala sam!

Bojažljivo otvaram vrata radne sobe mog oca.

-"Brže ulazi."
-"Izvini tata, ponela me je situacija."
-"To ti je jedino opravdanje!?"
-"A šta sma drugo trebala da uradim!? Da ga pustim da me onako poljubi!"
-"Anastazija onakvo tvoje ponašanje je nedopustivo! Ono što si uradila pred toliko važnim gostima na balu je stvarno sramota za mene!"
-"Sramotiš me se? Je li to u pitanju sve vreme?"
-"Ne izvodi zaključke!"
-"Je li to razlog što toliko žuriš da me udaš? Jel da!? Ti jedva čekaš da ja odem odavde!"
-"Anastazija nemoj da me teraš da ti ispunim tu želju!"
-"Šta je sad? Opet pretiš? Da me nećeš možda proterati iz kraljevstva, svoju jedinicu?"
-"Anastazija ne igraj se tako samnom!"
-"Doviđenja."

Izjurila sam odande sa suzama u očima. Nisam znala gde idem ili kuda lutam ovim hodnicima. Najednom sam se zaustavila kada sam opazila poznata vrata. Ovde odavno nisam zašla. Ispred mene je mamin kabinet koji je zaključan od njene smrti. Ja zapravo nikada nisam ni pokušavala da uđem unutra.

Prvo se razvrćem da se osiguram da sam sama u hodniku. Prilazim bliže i svoje ruke prislanjam na ta ustajala drvena vrata. Sa jedne šake skidam rukavicu, sa željom da stvarno dodirnem ta vrata. To i radim i u trenutku kada ih opipavam osećam kao da svakog momenta mogu otvoriti ta vrata i unutra zateći svoju majku. Nažalost to u realnosti nije moguće...

Odjednom dobijam jaku želju da saznam šta je iza ovih vrata i zašto mi je zabranjeno da ih otvorim. Zatim stojim i razmišljam o tome gde sam poslednji put videla ključ za ovu bravu. Pa da! To je jedino mesto na kom bi ti ključevi bili. Ako dobro razmišljam, naći ih iz prve!