ZAVRŠENA PRIČA!!!
Ona je devojka koja je vaspitavana da živi po pravilima. Ona je devojka čija je dužnost da poštuje i pridržava se svega onoga što joj ostali govore. Ona ima odgovornost od koje bi najradije pobegla i pravila kojih se sve manje i ma...
Već je kasna jesen i zima samo što nam nije stigla. Svakog jutra prvo pogledam kroz prozor je li se nešto zabelelo. Ipak, još uvek nije a već je postalo jako hladno. To je pomalo i čudno jer za ovaj kraj su karakteristične duge i hladne zime sa jako puno snega. Uželala sam se toplote oko kamina tako da jedva čekam da kroz prozor posmatram sitne pahulje. Ovaj kamin ovde jeste mnogo manji od onog u kraljevstvu, ali meni ne smeta i sasvim je dovoljan da ugreje dvoje ljudi. Taj kamin samo čeka da bude upotrebljen a meni se čini da se taj trenutak i bliži.
Medaljon još uvek nije kod mene. Ne znam, možda već polako i gubim volju ali duboko u sebi se nadam da ću ipak doći do njega.
Vrata se otvaraju i unutra ulazi Aleksandar. Celo jutro nije bio u kući i sve vreme je nešto tražio po podrumu i pomoćnoj zgradi, kao ostava za alat i tako to.
-"Vidi šta imam!" -"Gde si ih pronašao!?" -"Setio sam se da stoje i skupljaju prašinu u nekom ćošku. Konačno sam ih našao. Hoćeš da ih isprobamo?" -"Naravno! Ali samo da te upozorim, jako sam vešta." -"Ja sam veštiji. Bukvalno ti mogu biti učitelj." -"Siguran si u sebe vidim. Zar ću imati tu čast i trening sa tobom?" -"Apsolutno tako. Hajde, možemo u pomoćnu zgradu, rasklonio sam neke stvari da bi imali dovoljno prostora. Napolju je hladnije ovih dana pa zato." -"Divno. Hajdemo."
Stvarno je umeo da me ovako iznenadi i usreći. Nisam uzela mač u ruke pa, ne pamtim od kad. Koliko god me nervirali treninzi u zamku to je svakako bilo zbog Fabijana. Sada sam slobodna da uživam u stvarima koje volim.
Mačevali smo se jako dugo sve dok se oboje nismo umorili. Moram priznati, stvarno je dobar, ne znam gde je ovako naučio da koristi mač, ali ima veštine pa možda i bolje od stražara i vitezova iz kraljevstva.
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
-"Moram da ti priznam nešto Princezo. Jako ste vešti sa mačem u svojim rukama. Da sam vaš neprijatelj, dva puta bih razmislio da li da vam se približim." -"Hvala ti, takođe imaš sjajne veštine. Gde si ih naučio?" -"Pa, duga i dosadna priča. Kao mali sam našao ova dva mača i vežbao sam sa njima od malena, par puta mi je i značilo to." -"Kako to misliš?" -"Pa kao zaštita i to, od lopova i raznih ljudi." -"Razumem. Bilo kako bilo, bolji trening nisam imala skoro." -"Laskaš mi, sigurno si imala sjajnog učitelja u zamku." -"Ne, taj je velika propalica. Umalo je uspeo da mi zgadi mačevanje." -"Nisam znao da niste bili u dobrim odnosima." -"Sada znaš, možemo li da ne pokrećemo priču o tome molim te?" -"Kako želiš." -"Hvala ti."
Kasnije smo otišli kuću. Sutradan sam ustala jako vesela jer konačno! Konačno pada sneg, do uveče će sigurno obojiti sve u svoju predivnu belu boju. Toliko se radujem tome. Ali medaljona još uvek nema...
