PROTERANA

Značiš mi

Žurim sve više i više dok koračam kroz onaj duboki sneg. Svaki sledećim korak mi je veći od prethodnog. Svakim sledećim trenutkom razmišljam sve više i više da li sam odabrala ispravno. Dok idem usput počinje vejavica što mi dodatno otežava kretanje. Ali ne marim. Ja sam čvrsto odlučila gde idem i ništa me neće zaustaviti.

Polako ali sigurno konačno stižem na mesto na koje sam naumila. Čim ugledam tu kuću shvatam da ništa nisam pogrešila, već i da sam bez razmišljanja odmah trebala krenuti za njim.

Zima je, ali odjednom mi nije hladno. Odjednom mi je tako toplo, oko srca. Onda shvatam da mi je na licu osmeh koji nisam namerno razvukla, izgleda da je nešto u meni zaigralo.

Krećem ka kući penjem se uz stepenice i stajem ispred vrata. Okej, sad treba zakucati, ući i sve rešiti. Ruke mi se tresu, ne znam zašto. Sigurno je nervoza, ili strah... Ali zbog čega nervoza i zbog čega strah?

"Anastazija priberi se." - govorim tiho i sebi u bradu.

Zatim je dunuo jak vetar što je značilo da moram da požurim i zašto zaboga idalje stojim ispred vrata!?

Zatim pogledam kroz prozor i vidim svoj odraz u tom staklu. Tada sam dobila jedan jak šamar realnosti. Sve je očigledno samo ja to ne prihvatam.

Nervozna sam zbog toga šta će mi reći i da li će sve biti isto. Plašim se da ne od mene sada kao što je on rekao za mene malopre. Ne želim da se razdvojimo, toliko toga je učinio za mene, toliko puta me razveselio... Neka bude onako kako mora biti, ali ako ništa drugo, dugujem mu da se sada pojavim, ispred njega, u kući.

Konačno skupljam hrabrosti i kucam na vrata. Niko ne otvara. Pokušam ponovo, opet ništa. Odlučujem da uđem, sva sreća pa su vrata bila otvorena.

Ulazim u kuću koja je... Prazna?

Sedam na stolicu i odlučujem da čekam da se pojavi, jer u nekom trenutku bi morao doći u kuću, gde god da je.

Ubrzo potom vrata se otvaraju i samo čujem jedno glasno -"Jaoo!!!"

Okrećem se i vidim Aleksandra kako se drži za nogu i drva pobacana po podu. Dižem se sa one stolice i prilazim do njega.

-"Pokupiću ova drva. Izvini. Ja. Samo sam. Bio sam šokiran što si došla kod mene i ispala su mi drva."
-"Palo ti je direktno na nogu?"
-"Da."
-"Jel' te mnogo boli?"
-"Ne, u redu sam. Ništa strašno."
-"Sigurno?"
-"Da, da. Sto posto."
-"Dobro."
-"Hajde sedi, dok ja pokupim ova drva."
-"Pomoćiću ti. Za početak bi mogli da zatvorimo vrata. Zabeleće ti se i dnevna soba."
-"A da. Evo, sklanjam se s ulaza."

Zatim sam ja zatvorila vrata a on je jako brzo pokupio sva ona drva koja su mu ispala. Onda smo seli na one dve stolice jedno naspram drugog.

-"Vidi, nisi morala da dolaziš, znam da sam ispao sebičan i kretenčina. U redu je. Znam svoje greške i znam svoje mesto. Ti si princeza a ja sam običan i nebitan stražar, ako još budem imao tu funkciju posle ovoga."
-"Aleksandre, ti nisi ni običan ni nebitan. Ti si jako brižan i pažljiv, osećajan i snažan. Ti si divna osoba i nisi mi nimalo nebitan. Znaš, ljudi shvate neke stvari tek kada su na ivici da te iste stvari i izgube. A isto tako, kada su ti isti ljudi na ivici da izgube neke njima bitne stvari oni neretko prave razne gluposti sprečavajući moguć ishod. To se i sa nama desilo."
-"Kako to misliš?"
-"Vidi, kada sam bila na ivici da te izgubim, malopre, shvatila sam neke stvari. Ja zaista ne želim da odem i ne želim da se razdvojimo. Ja želim da sam sa tobom svaki dan i to do kraja života. Ti si divna osoba koju vredi imati i zadržati je u svom životu. Ne želim da te izgubim."
-"Vau. Ja, šokiran sam. Nisam očekivao ovakav ishod. Ali Anastazija, ja te volim. I mnogo mi značiš i bio sam budala jer nisam želeo da odeš i sve sam ono radio i krio sam medaljon samo iz razloga da bi što duže ostala samnom. Vidi. Ovo vreme za koje si kod mene, pa to su meni najlepši dani u životu."
-"Zašto svaki dan ne bi bio najlepši?"
-"Ali to je nemoguće."
-"Samo ti pusti mog oca meni. I nisi ispao sebičan. Ako ćemo tako da gledamo i ja sam sada ispala sebična. Ali po meni to nije tako. Zar je sebičnost kada želiš da pored sebe držiš stvari koje voliš? Ne, ne bih rekla. To nije sebičnost, to je strah od gubitka i on je svakako u redu. Tu nema ništa loše, time se samo pokazuje da ti ta stvar ili osoba jako mnogo znači."
-"Značim ti?"
-"Mhm."

Zatim mi je prišao. Nasmejao se i poljubio me. Ništa više nije bilo važno. Ni Vilijam, ni svađa sa mojim ocem, ništa. Sve će se srediti i sve će doći na svoje mesto. A pogodite šta, možda i želim da se udam.

-------------------------------------------------------------- Kraj

Hvala svima koji su došli do kraja ove moje priče. Neizmerno hvala što ste čitali sve rečenice koje sam ja napisala. Nadam se da vam se svidela ova priča i pišite mi utiske.