PROTERANA

Ja moram da idem

Ujutru sam ustala sa velikom dozom adrenalina u krvi. Jela sam i odmah ustala sa stola putem ka vratima

-"Gde ćeš?"
-"Po medaljon."
-"Ali ti ne znaš gde je."
-"Pa da, ali saznaću, to jest, pronaćiću ga."
-"Gde?"
-"Ne znam, ići ću oko groblja dok ga ne nađem makar mi trebao ceo dan."

-"Gde misliš da ideš!?" - rekao je Aleksandar izbezumljen naglo ustajući sa stola. Prišao mi je i nastavio - "Anastazija ti se vodiš kao proterana u ovom kraljevstvu, nijedan od stražara te ne sme pustiti unutra. Kako misliš da uđeš?"

-"Hvala ti što brineš, znam ja sve to, a znam i kako da uđem."
-"Šta? O čemu pričaš?"
-"Kraljevska tajna. Ja zapravo mogu da uđem i izađem iz kraljevstva kad god hoću tako da me niko ne vidi niti primeti."
-"Dobro ali šta ćeš kada stigneš tamo? Možda te neko vidi oko groblja!"
-"Aleksandre, ali neće. Niko me neće videti i sve će biti u redu. Vratiću se pre mraka sa medaljonom kod sebe."
-"Ne može! Ne dopuštam ti, nema šanse!"
-"Kako to misliš ne dopuštaš mi?"
-"Vidi, spasio sam te pakla one noći, pretrnuo od muke dva dana da li ćeš se probuditi, brinuo o tebi dok nisi ozdravila i sada ti dajem kuću i krov nad glavom, imaš šta da jedeš i koliko sam primetio ovde ti je lepo. Pa prema tome, ja stvarno ne mogu da dozvolim da ti se nešto dogodi."
-"Jel' se ti to plašiš za mene?"
-"Da Anastazija, molim te ne idi."
-"Moram da idem, taj medaljon mi je od prevelike važnosti."

Pogledao me u oči. U njegovim očima sam videla poznat pogled, ne znam zašto. Osim toga videla sam iskrenost i da se nešto u njemu lomilo.

-"Idem i ja sa tobom." - izustio je stavivši svoje ruke na moja ramena.
-"Deluješ odlučno."
-"Ili idemo oboje ili ne ide niko."
-"Dobro, dobro. Ići ćemo zajedno."

Kada sam pristala da idemo zajedno, kao da je nešto u njemu zaigralo. Bilo mu je drago što ga nisam odbila i odbacila njegov predlog. Ali toliko mu bar i dugujem. U pravu je. Sve te stvari je uradio za mene bez razloga. Bar je zaslužio da ga toliko ispoštujem.

Krenuli smo ka zidinama kraljevstva. Od njegove kuće sve vreme smo ćutali.

-"Jesi li ti sigurna?"
-"Naravno."
-"Sigurno nas niko neće videti?"
-"Da, opusti se. I da nas vide, a neće, šta loše može da se desi? Nije kao da će te neko zatvoriti i baciti u tamnicu."

-"To možda ti misliš." - procedio je kroz zube jedva čujno.

-"Šta?"
-"Ništa, nema veze."
-"Samo ti ćuti, propričaćeš jednom videćeš. Jako uskoro, nateraću te. Ne znam kako ali hoću."

Zatim sam se zaustavila.

-"Zašto si stala usred ničega?"
-"Ma jel' hoćeš ti samnom ili ne?"
-"Hoću, zato sam i pošao, ali idalje ne razumem zašto se ne krećemo."
-"Ćuti i prati me."

Zatim sam još jednom pogledala oko sebe da se osiguram da nema nikoga. Ovo što sada radim je neoprostivo u kraljevskoj porodici, ali kao i da ima veze kad sam ionako proterana. Upravo ću potpunom strancu pokazati tajne podzemne hodnike i puteve do zamka. Za to zna samo kraljevska porodica, a sada će po prvi put u istoriji naše porodice to znati i neko čijim venama ne teče kraljevska krv.

Samo se nadam da ovo što radim neće ostaviti posledice kakve je ostavilo verovanje Vilijamu...