PROTERANA

Šta da radim!?

Stojim tako, nepomično. Ne verujem šta sam čula. Je li se sve ovo desilo? Ne bi me čudilo da sanjam...

Zatim je naišao baš jak vetar čime sam se osigurala da ne sanjam. Da, ovo je stvarno. Ovo se stvarno desilo. Kada se sve uzme u obzir uglavnom sve ima smisla. Ali jedno pitanje mi se ipak idalje vrti po glavi. Zašto? Šta ga je nateralo da uradi sve to?

Kako treba da se osećam? Treba li da budem srećna zbog medaljona ili tužna zbog svega što se upravo dogodilo. Ne znam. Zbunjena sam, baš jako.

Stojim na onoj hladnoći i ne pomeram se. Već osećam kako me grč u nozi polako hvata. Moram doneti brzu odluku. Gde ići? Ne mogu zauvek ovako ovde da stojim jer uskoro ću se smrznuti.

Da li da nastavim put i odem gde sam krenula, u kraljevstvo. Ili da se vratim u kuću kod Aleksandra. Ali opet, šta bih rekla ocu kada bih se samo pojavila tamo, da li bi želeo da me sasluša, da li bi želeo da me vidi? Sa druge strane ne znam ni šta bih rekla Aleksandru da sada stoji ispred mene. Uradio je toliko toga za mene iz, pa ne znam kog razloga! Ali svakako me je i sve vreme lagao i sve vreme je kod sebe imao predmet za koji je znao da toliko žudim da ga pronađem. Svaki dan smo ga tražili dok je medaljon svo vreme zapravo i bio kod njega. Medaljon nikada i nije bio izgubljen i mogao mi ih je dati odmah nakon što su me vratili u kraljevstvo posle oluje. Ali zašto nije? Zašto je sve radio tako kako je radio!? Ništa ne razumem, zbunjena sam i osećam se ošamućeno iako čvrsto stojim na nogama.

Sada mi je pao jedan kamen sa srca ali da li se odmah pojavio drugi? Ne mogu da kažem da mi nije bilo lepo sve ovo vreme. Zapravo mi je bilo divno, osećala sam se slobodno, a to je nešto za čim sam žudela u kraljevstvu. Osećala sam se iskreno srećno a to je tako bilo zadnji put dok mi je majka bila živa. Osećala sam radost zbog sitnica i svakodnevnih stvari što mi se nikada pre nije dogodilo. Osećala sam mir koji sam ranije osetila samo kad bih otišla na mamin grob. Ja sam bila ubeđena da je to jedino mesto i da je ona jedina osoba uz koju se mogu osetiti tako. Ali izgleda da nije... Ali dođavola zašto!!?

Time što me je pratio spasio me je od sigurne doživotne propasti sa Vilijamom jer kad bi otišla u njegovo kraljevstvo, gde ne znam apsolutno nikog, ja bih bukvalno bila osuđena na propast do kraja života.

Ali opet, moj otac zaslužuje da mu se izvinim zbog nekih svojih poteza iz neosnovanih hirova i moja majka zaslužuje bar toliko da ove predmete vratim na mesto.

A Aleksandar je toliko brinuo o meni, starao se o meni dok nisam ozdravila, a onda nastavio život tako što je delio hranu, vodu i kuću samnom.

Ali moja dužnost kao neko čijim venama teče kraljevska krv jeste da vratim ključ i medaljon na mesto što pre. A da li bih ako bih sada otišla bila nepravedna prema Aleksandru?

Ne znam šta da radim! Zbunjena sam i još malo da nastavim ovako da stojim ovde i vrtim svašta po glavi mogu samo da se smrznem.

Ali to je to. Odlučila sam. Moram tamo da odem iz ovih stopa. Znam da će me možda mnogi osuđivati zbog ovog poteza i ovakve odluke. Ali ja sebi nikad ne bih oprostila kada bih sada otišla na drugu stranu. To je to. Idem tamo pa šta bude!