PROTERANA

Ostavio je traume

-"Jesi li gladna? Kako se osećaš?" - samo je odjednom izgovorio taj mladić koji me je posmatrao.
-"Bolje se osećam. Mogu li te pitati nešto?" - izustila sam bojažljivo
-"Samo izvoli."
-"Šta ja radim ovde i šta se desilo?"
-"Ja sam te juče oslodobio. To je sve što ću ti reći. Sada si na sigurnom, tako da ne brini."
-"Ali to je premalo informacija! Ja čak ni ne znam ko si ti!"
-"Saznaćeš, do tada, da se upoznamo. Ja sam Aleksandar, i znam ko si ti."
-"Čekaj, gde se nalazimo?"
-"Nedaleko od tvog kraljevstva, tačnije u istoj smo zemlji još uvek samo van zvaničnih zidina."
-"Aha, dobro, to opravdava da znaš ko sam ja. Molim te da mi se ne obraćaš sa "Princezo", zovi me po imenu, dosta mi je formalnosti."
-"Kako želiš Anastazija."
-"Hvala ti."
-"Jesi li gladna? Nisi jela jako dugo."
-"Ako sam princeza, bila sam, nisam toliko slaba. Mogu izdržati dan bez dosta hrane."
-"Anastazija spavala si dva dana. Nisam znao šta ću sa tobom i da li si dobro i da li ćeš se probuditi. Ne mogu ti opisati koliko sam srećan što si sada svesna i što si dobro."
-"Od onog sa Vilijamom je prošlo dva dana!?"
-"Upravo tako, pa ako bi želela da ustaneš i sedneš da jedeš, to bi bilo stvarno divno."
-"Nije da ne želim, ne mogu."
-"Kako to misliš?"
-"Boli me noga, to jest koleno, ne mogu sama da hodam, a i kad se uspravim zavrti mi se u glavi."
-"Vrtoglavica je zato što nisi jela dugo, a za koleno ćemo videti, verovatno je zato što si dugo stajala onako vezana za onaj stub."
-"Dobro."
-"Hajde da jedeš. Molim te."
-"Ali kako da dođem do stola?"
-"Pomoću ti, samo polako."

Zatim je ustao sa stolice i približio mi se. Mene je odjednom preplavio strah da će mi nešto uraditi. Ali onako slaba ništa nisam mogla da preduzmem. Prinuđena dopustila sam mu da mi priđe i da me dodirne. Tada sam shvatila, Vilijam mi je ostavio traume...

Stavio je jednu moju ruku preko svojih ramena a svojim rukama me je nežno pridržavao za struk da ne bih pala. Polako smo došli do stola gde me je lagano spustio na stolicu. Tada su se naši pogledi sreli i jedino što mi je dubina njegovih očiju govorila jeste "veruj mi". A to je jedino ono čega se sada pribojavam, da nekom poverujem.

Počela sam da jedem i a on je krenuo da peta po sobi kao da traži nešto. To je trajalo na kratko, nakon čega je izašao napolje kroz vrata. Tada sam zapravo i prvi put videla svetlost dana posle Vilijama, a moram priznati da je pogled kroz prozor iznenađujuće lep. Nikada nisam razmišljala o tome da me može ispuniti jedna šuma, koja se sada već polako i sprema za odlazak.

Listovi su bili raznih nijansi žute, narandžaste i crvene boje. Tu i tamo je bio i po neki nestašan list koji je još uvek ponosno sijao svojom zelenom bojom. Ova jesen je lepa jer je topla, a ja se osećam i slobodno i spokojno, a razlog? Pa ne znam, samo mi je lepo.