PROTERANA

Ovo se stvarno dešava?

Ostajem zatečena i nije mi jasno šta se desilo. Kako su me našli, kako su znali gde sam otišla i zar je moguće da me otac  stvarno proteruje!?

Izlićem iz sobe tužna, besna i razočarana. Lutam hodnicima tražeći pa, ne znam šta tačno. Nalićem na nekog u koga udaram. Podižem glavu i vidim Fabijana.

Moj izraz lica je idalje jako ljut zbog svađe sa ocem pa verovatno zato izgledam kao da ću prebiti nekoga.

-"Princezo ja se stvarno izvinjavam. Ali morao sam sve reći vašem ocu."
-"Šta tačno!? Odgovori mi! O čemu govoriš!?"
-"Pa o tome da sam pronašao izrezanu tkaninu u žbunju kada sam prolazio vrtom i o tome da sam našao jednu vašu rukavicu ispred vrata nekadašnje radne sobe vaše majke. Ostalo znate, to mi je bilo sumnjivo i čudno pa sam otišao da kažem kralju."
-"Nekada sam stvarno imala poverenja u tebe i posle svega, sada se još osećam i poraženo i slomljeno. Hvala ti Fabijane, jako ti mnogo hvala."
-"Ali samo da znate, stražari koji su vas spasili juče, nisu poslati od strane kralja nakon što sam mu izneo svoje sumnje, ne znam kako su vas našli."
-"Šta? Ne, ustvari ne zanima me, samo odlazi. Nestani!"

On je samo bojažljivo klimnuo glavom i izgubio se. Ali momenat? KAKO SU ME STRAŽARI NAŠLI!?

Nikome nisam rekla gde idem! Niko me nije ni video!

Ali jeste onaj stražar! Kada sam stigla do konja. Ali opet, kakve bi on veze trebalo da ima sa ovim!? On je samo običan stražar u oklopu kom ni lice ne vidim!

Zatim čujem korake i glasove te ulazim u ostavu. Prislanjam glavu na vrata kako bih čula ko, sa kim i o čemu razgovara.

Mislim da su zastali u tom hodniku na kratko.

-"Ali Vaše Visočanstvo, ne možete stvarno to da učinite! Pa ona je vaša ćerka!"
-"Nema govora, ne interesuje me! Ona je to zaslužila i to će i dobiti! I ne želim više da raspravljam, već sam odlučio i nijedna sila neće promeniti moju odluku!"

A zatim su se koraci i glasovi previše udaljili da bih išta čula.

Ne, ovo je nemoguće. Moj otac? Stvarno? Ne? Ali koga ja zavaravam! On je mrtav ozbiljan! Ovo se stvarno dešava... Da, ja, princeza Anastazija, do sutra biću proterana iz sopstvenog kraljevstva... Da mi je neko pričao o ovome ja bih mu rekla da je lud i da je prolupao. Ja stvarno ne mogu da verujem i ovo je veliki šok. Ja treba da spakujem ceo svoj život u malecnu torbu, toliko da je mogu nositi sa sobom. Treba da odem odavde, ne znam gde, ne znam ni šta treba da radim, kuda da idem, gde ću spavati!? Moj život se preokrenuo....

Klečim na kolenima u toj ostavi, plačem, kao kiša.