PROTERANA

Spremna sam da pustim

Prolazimo onim hodnicima i ja razmišljam šta dalje ili gde da idemo.

-"Kad dođemo do zamka kako misliš da neopaženo odemo do kraljevskog groblja?"
-"Polako, čekaj malo. Razmišljam. Čini mi se da sam prošli put izlazeći odavde primetila jedno račvanje, i ako se ne varam, taj hodnik bi trebalo da vodi prema groblju."
-"Odlično, zašto ne odemo tamo?"
-"Pa ne znam gde je to račvanje, ne sećam se. Znam da sam u brzini primetila da ga ima, ali gde tačno, to ćemo videti."
-"Ja svakako ne znam gde me vodiš, tako da ići ću za tobom gde god budeš krenula."
-"Da, hajde sad levo, mislim da bi trebalo da idemo tamo."

Hodali smo neko određeno vreme. Ispostavilo se da jesam malopre pogodila hodnik, jer kako mi se čini, idemo u pravom smeru.

Zatim ćorsokak. Merdevine koje vode prema gore.

-"Jel' si ti sigurna da smo tu gde treba da budemo? Šta ako je iznad nas hrpa ljudi?"
-"Ima smisla to što govoriš."
-"Pa Anastazija šta ćemo sad?"
-"Da nastavimo. Idem ja prva da proverim."
-"Ne može. Ja idem prvi, ako se nešto desi, neka to bude meni i neka ja za to budem zaslužan."
-"Aleksandre u redu je. Sve će biti u redu. Svejedno je ko će ići prvi jer nas niko neće videti, moraš da veruješ u to."
-"Dobro, ako je svejedno onda idem ja prvi."
-"Ako si rešio samo izvoli."

Zatim sam se ja odmakla malo u stranu. On je prišao onim merdevinama i počeo se penjati ka gore. Ubrzo je podigao vrata u obliku kvadrata koja su bila na plafonu hodnika.

-"Može. Čisto je. Nema žive duše."
-"Nema žive duše? Znači tamo smo gde treba da budemo?"
-"Apsolutno. Vidim kraljevsko groblje."
-"Stižem."

Kada smo izašli na površinu zastala sam da udahnem taj vazduh i pogledam oko sebe. Ima već oko dve nedelje kako zvanično nisam deo ovoga.

"Kako je lepo."
-"Groblje?"
-"Da, sve ovo. Jednostavno kad ovde imaš nekog svog i nešto tvoje, onda ti je svakako lepo koliko god da mi ovo mesto budi tužna sećanja."
-"Razumem to. Ako želiš da budeš malo sama ja ću da prošetam neki krug."
-"Ne, u redu je. Ostani. Dosta sam suza isplakala ovde i dosta reči ostavila ovom vetru koji ovde duva. Mislim da sam spremna da pustim sve to i da krenem dalje. Majke ću se zauvek sećati ali želim da se konačno ponovo iskreno smejem."
-"Drago mi je da to čujem."
-"Hvala ti, hajde da počnemo da tražimo."

Prošlo je neko vreme. Toplina od malopre se izgubila i sunce na nebu nije više sijalo. Sakrili su ga sivi oblaci. Pogledala sam u nebo i raspoloženje mi je bukvalno palo.

-"Zar opet?"
-"Misliš na kišu?"
-"Da, dojadila mi je. Zar mora tako često da pada?"
-"Anastazija jesen je."
-"U pravu si. Samo se nadam da nas neće uhvatiti pljusak."
-"Hajde da idemo onda, odmah. Ovi oblaci neće još dugo ovako samo mirno stajati na nebu."
-"Ali ni traga od medaljona!"
-"Hajde idemo, molim te."
-"Samo ako mi obećaš da ćemo se vratiti sutra."
-"Zar toliko želiš da pronađeš taj medaljon?"
-"Da. Pitala sam te nešto Aleksandre."
-"Dobro, u redu, vratićemo se sutra, samo sada kreni molim te. Hajde, uhvatiće nas kiša, prehladićeš se."
-"A ti? Hoćeš li se ti prehladiti?"
-"Važno je da ti budeš dobro. Ne polemiši više, hajdemo."
-"Dobro, dobro, evo."

Zatim smo odmah krenuli. Ubrzo smo bili kući i kišu smo izbegli pa za bukvalno minut.

Aleksandar je održao svoje obećanje i sutradan smo se vratili da tražimo medaljon. Tako je bilo i narednih nedelju dana, ali ja ne gubim nadu. Naći ćemo ga i onda ću moći da se vratim u kraljevstvo i tata će mi oprostiti.