PROTERANA

💔

Jašem. Žurim da što pre stignem kod nje. Ona mi sada jako treba. Ona uvek sasluša šta god imam da kažem.

Konačno stižem i silazim sa konja. Privezujem ga lagano za jedno obližnje stablo. Otvaram onu već zarđalu kapiju i u ulazim. Prolazi me jeza.

Svaki moj sledeći korak je nesigurniji od prethodnog. Kako se približavam tako mi se vraćaju slike i svi događaji. Sećanja naviru i ja počinjem da plačem. Ovo mesto me uvek iznova slomi. A opet, ovo je jedino mesto na kojem mogu pronaći mir. Ovde mogu biti svoja i mogu reći naglas sve svoje tajne. Ovo je mesto gde mogu imati slobodne izbore i mesto gde mogu razgovarati sa svojim najmilima.

Došla sam na kraljevsko groblje i među toliko spomenika tražim neki na kome je slika moje majke. Pronalazim bake i deke kojih se sećam, ali i one koje ne pamtim. Odavno nisam bila ovde. Ali danas, danas su noge same krenule u tom pravcu, moje srce i duša su vapili za ovim mestom iako mi ono budi uglavnom loše osećaje.

Konačno pronalazim nadgrobni spomenik sa slikom moje majke. Toliko je lepa, a ova mala sličica svakako ne može dočarati kakva je ona osoba stvarno bila. Prilazim do tog glomaznog kamena koji opisuje moju majku slikom i sa par isklesanih brojeva. Konačno se oslanjam na taj beli mermer koji je prelepo svetlucao na suncu. Stavljam svoju glavu na ivice i rukama obuhvatam spomenik. Ona mi toliko fali.

Ne pomeram se tako ćutke još neko vreme. Ne progovram i sve je tiho, čuju se samo moji jecaji i pokušaji zaustavljanja plača.

Uspravljam se i sedam ispred nje.

-"Majko, ja sam, tvoja Anastazija, izvini što plačem, znam da si ti htela da se ja samo smejem, ali takva su vremena došla. Od kad tebe nema sve se promenilo na gore. Nemam nikakvu slobodu bilo kakvih izbora a i sada sam se iskrsla da bih došla ovde kod tebe, da te posetim, ili da se utešim. Tata hoće da me udaje, ali ja to ne želim. Održaće mačevalački turnir i pobedniku ću biti dodeljena ja. Da li je to pravedno? Pitam se šta bi mu ti rekla. Jedino o čemu on brine sada je da upravlja svakim kutkom mog života. Ja znam da on brine i da ne zna kako da na pravi način nadomesti to što tebe nema, ali mislim da u zadnje vreme stvarno preteruje. Majko teško mi je. Jako mi je teško. Njemu se ne mogu suprotstaviti. U naše kraljevstvo je doveo najboljei najškolovanije prinčeve prestolonaslednike. Možda sam samo razmažena i sebična i svaka druga princeza sanja o mojoj trenutnoj situaciji, da se najugledniji prinčevi bore za njenu ruku. Ali ja to ne želim! A mene tu niko ništa ne pita. Ne znam šta da radim, a tvoja radna soba je zaključana od kad si nas napustila. Ne mogu da uđem tamo, a tako bih želela. Učinila bih sve da ti budem bliže koliko god je to moguće. Volim te mama i ne ljuti se na mene ako grešim, znaš da sam oduvek radila isključivo onako kako sam osećala." - govorila sam dok su mi se gorke suze slivale niz obraze.

Klečala sam tu i plakala. Znam da mi to ništa ne može pomoći. Rastrojena sam i razočarana. Ne znam šta tačno treba da radim.

Onda je počela kiša. Požurila sam do konja da se što pre vratim. Ipak, bilo je kasno jer sam ja već na pola puta bila skroz mokra. Čim sam uletela u štalu, konja sam osušila i utopila koliko god sam mogla, nisam ga smela tek tako ostaviti.

Kada sam stigla Fabijana više nije bilo. Požurila sam na zadnji ulaz i bukvalno trčeći uletela u sobu. Presvukla sam se i odložila mokre i blatnjave stvari u ćošak, jer sad nisam imala snage da silazim da ih ostavim služavkama da ih operu. Presvukla sam se na brzinu da se ne bih prehladila. Onda sam otišla u biblioteku nadajući se da ću tamo malo skrenuti misli i smiriti se.

Nakon pola sata čitanja, prekinulo me je jako kucanje. Trenutak kasnije vrata su se otvorila i u biblioteku su ušli moj otac i dva stražara. Iza svih njih sam ugledala i poznato lice.