PROTERANA

Spas ili ne?

Ne znam koliko je vremena prošlo. Sve me boli i ne osećam nijedan zglob u telu. Kada me umor savlada i pokušam zaspati ne uspevam. Zadremam, zatim mi glava padne i udarim u stub nakon čega se mentalno budim uz strašan i oštar bol u glavi. Toliko sam iscrpljena i iznemogla da mi se kapci više ne drže otvorenim, a da mi nije ovih okova oko ruku odavno bi se već srušila.

Ne znam koje je doba dana niti da li je još uvek isti dan. Izgubila sam osećaj za vreme i prostor i ne mogu više. Toliko sam loše da mi ponekad mozgom i prostruji misao da mu se pokorim. Ne mogu više, ja ne znam koliko će moje telo još izdržati, a najgore je od svega što polako padam i duhom.

Trgnem se nakratko kada čujem jaku buku od spolja. Liči mi na zvuke borbe i sukoba ali nisam sigurna, a i svakako ima šanse i da haluciniram...

Vrata se otvore uz jako glasan zvuk. U prostoriju ulazi visoka muška figura sa nečim zavezanim preko glave tako da mu se ne vidi lice. Prilazi mi a ja svakako ne mogu da uradim ništa. Očekujem da je onaj bolesnik poslao nekoga da me i dodatno muči.

Taj čovek podiže ruku u kojoj drži mali nož i zamahuje ka mojoj glavi. Tada mi je vazduh zastao u grlu i shvatala sam da je to moj kraj.

Čujem glasno udaranje o nešto gvozdeno i trenutak kasnije osećam manjak težine na rukama.

Da li su moji okovi otpali? Ja sam idalje živa?

Sekundu kasnije ja padam jer nemam ni ravnoteže ni snage da se održim na nogama. Izgleda da padam u nečije naručje, a ne na hladan i krut beton.

Više ne osećam ništa, a još manje šta se dešava oko mene.

--------------------------------------------------------------

Budim se, udobno mi je. Da kao i uvek u svom sam krevetu i sobi.

Prošlo je par sekundi i ja se vraćam u realnost. Otvaram oči i vidim da je realnost vidno drugačija.

Ja sam u nekoj toploj prostoriji, ležim u udobnom krevetu i osećam se stvarno mnogo, mnogo bolje. Sve je to lepo ali otkud ja ovde i šta se desilo?

Usuđujem se da ustanem iz kreveta i kada pokušam hodati shvatam da ne mogu te se vraćam da sednem na ivicu kreveta. Okej, nisam sanjala. Sve ono juče se desilo. Onaj gad me oteo i bila sam jako, jako loše. Međutim, posle ne znam koliko vremena, neko se opet pojavio i skinuo mi okove, u čije sam naručje momenat kasnije i pala. Šta se dalje desilo apsolutno ne znam. Ne sećam se. A verovatno sam ili zaspala od umora ili se onesvestila od iscrpljenosti.

Čujem korake i prepadam se, to je on, to je ponovo on, opet je došao po mene i da me muči.

Vrata se otvaraju i ja sam ponovo prestravljena.

Međutim, to nije onaj bednik Vilijam. U prostoriju ulazi visok muškarac jako toplog i prijatnog izraza lica. Nije obučen kao plemić i ima zamršenu kosu.

Ja ćutim i posmatram ga. On ostavlja nešto na stolu, te uzima jednu od dve stolice i stavlja je preko puta mene. Seda na nju i podiže glavu. Njegov pogled je sada fokusiran na mene, kao i moj na njega.

Ne znam ko je on, zašto je ovde ili zašto sam ja ovde. Nemam ideju šta se desilo ili kako sam ovde dospela. Prostorijom valda mrtva tišina i jedino što znam je da mi njegov pogled uliva poverenje. Ali ne smem da mu verujem, jer već sam jednom napravila tu grešku koja me je skupo koštala. Da li će me sad si on mučiti, da li je ovo spas ili ipak ne? Da li i on isprva deluje kao dobar ali će me lako prevariti? Toliko pitanja mi se vrzma po glavi ali preovladava samo jedno - Ko je on?