PROTERANA

Ne znam šta da kažem

Naredna dva dana je takođe padao sneg uglavnom po ceo dan. Ali danas se ta snežna mećava malo smirila i može da se izađe napolje. Jedva sam namolila Aleksandra da izađemo i odemo da tražimo medaljon po ovom snegu i hladnoći. I izuzev medaljona sam htela da prošetam po snegu, jesam ga se uželela, ali stoji i činjenica da nisam kročila van kuće puna tri dana.

Izašli smo napolje slojevitije obučeni nego inače. Jeste bilo hladno i nos mi se jako brzo zacrveneo ali to mi nije smetalo. Ja volim ovu hladnoću, to je period kada je moj otac manje radio a više provodio vremena sa mnom i sa mamom. Kada je zima neki poslovi su ograničeni te je i njegovo radno vreme skraćeno. Privilegovana sam da mogu reći da sam imala bezbrižno detinjstvo.

-"O čemu razmišljaš?"
-"Ni o čemu bitnom. Što?"
-"Zagledala si se u daljinu, pa zato pitam. Da ti nije na pameti..."
-"On? Ne! Nikako, stvarno nisam o tome razmišljala. Al obećala sam da ću ti reći ako opet ne budem mogla da ga izbacim iz glave. Hvala ti što brineš."
-"Još uvek toliko želiš da pronađeš taj medaljon?"
-"Da, zašto bih promenila mišljenje. Time će se sve vratiti na staro."
-"Ako ti tako kažeš."
-"Dobro jeste da mi nije svejedno oko toga i da bih jako želela da je taj medaljon sada u mojim rukama. A da jeste ja bih iz ovih stopa otišla kod oca i on bi li oprostio. Time bi se ja vratila u kraljevstvo i nastavila život kakav sam živela od malena."
-"To ne znači da ti ovde nije lepo?"
-"Ne, nikada to nisam pomislila. Uvek ću ti biti zahvalna za sve što si za mene učinio kad se vratim u kraljevstvo i ako te nekad posle ponovo budem srela znaj da ću ti uvek pomoći."

Zatim se Aleksandar odjednom naglo zaustavio i spustio pogled.

-"Aleksandre zašto si stao? Jel' te boli nešto?"
-"Da."
-"Molim? Nisi mi to rekao kada smo kretali. Ruka, noga, neki zglob, možda stomak?"
-"Ne."
-"Pa šta te onda boli?"
-"Duša."
-"Čekaj, ništa sad ne razumem."
-"Anastazija izvini. Toliko si delovala srećno ovde i toliko mi je drago zbog toga i ja nisam imao snage da prekinem to. Izvini, ja sam sebičan. To nimalo nije bilo primereno od mene."
-"O čemu pričaš? Sebičan? Po čemu si tačno ti sebičan?"
-"Po tebi."
-"Šta?"
-"Sebičan sam jer nisam želeo da odeš. Jer sam želeo da ostaneš, jer mi je bilo prelepo sa tobom ovde, a koliko sam shvatio je da je i tebi prelepo ovde samnom. Ja sam se toliko trudio da ti ovde ništa ne fali ali ti izgleda stvarno želiš da odeš."
-"Aleksandre šta pokušavaš da kažeš? Ne pratim te."
-"Izvini."

Zatim je podigao glavu i pogledao me pravo u oči. U njegovim očima videla sam strah, zabrinutost, krivicu, čežnju... Videla sam kako se duboko u sebi lomi oko nečega. Onda mi je prišao, iz džepa izvadio medaljon i gurnuo mi ga u ruku.

-"Molim? Šta ovo treba da znači?"
-"Našao sam medaljon istog onog dana kada sam našao i ključ. Prvo sam ti dao ključ da vidim kako bi reagovala i posle tvoje želje da se vratiš u kraljevstvo čim dođeš do medaljona odlučio sam da te lažem i da ga sakrivam."
-"Ali zašto?"
-"Zato što sam želeo da ostaneš samnom i  pored mene što je duže moguće. Ja stvarno nisam mogao da držim sve u sebi više. I nisam našao medaljon i ključ onako kako sam ti rekao. Ja sam stražar koji te je video kada si ulazila u štalu, ja sam onaj koji je sa još petoricom stražara došao po tebe da te spasimo u onoj nesreći kada smo te našli sa konjem. Ja sam Karlos koji se borio sa Vilijamom i osoba koja je namerno izgubila od njega zbog straha."
-"Molim!? Stani! Ti si se takmičio u turniru za moju ruku došao do finala i namerno izgubio. Je li to u trenutku kada si me pogledao tokom borbe?"
-"Da."
-"Zašto!?"
-"Zato što sam se plašio posledica moje pobede, a jako sam ga lako mogao pobediti."
-"Kakvih posledica, pa bili bi vereni!"
-"Ne, ne bi. Ja sam neko nebitan koji potiče iz siromašne seljačke porodice. A kada bi me tvoj otac video izbliza znao bi da sam jedan od stražara i prepoznao bi me. U presudnom trenutku borbe strah o toga šta će mi se desiti kada shvate ko sam zapravo je presudio i samu borbu. A Karlos je ime koje mi je prvo palo na pamet. Ali da, to je u suštini to oko toga."
-"Ja ne znam šta da kažem. Ali, kako si me našao one noći?"
-"Pratio sam te od kad si napustila kraljevstvo. Nešto me je nateralo da to uradim. Ja sam bio jedan od stražara koji ti je otvorio kapiju. Kada sam shvatio šta su uradili čekao sam mrak. Dalje znaš."
-"Ono u šumi, to jeste tvoja kuća ili je i to laž?"
-"To jeste moja kuća. Kao što sam i rekao, ja sam iz jako siromašne porodice, moji nisu imali čime da me hrane pa su me odbacili. Dali su me jednoj starijoj baki koja je živela tu. Ubrzo me je i ona odbacila i dala u kraljevstvo da radim. Bio sam jako mali tako da sam u početku prao sudove i čistio, a kada sam malo porastao upisali su me na obuku za kraljevske stražare i vitezove. A baka koja je živela u toj kući je nedugo nakon što me je poslala u kraljevstvo i preminula. Kako sam ja bio jedini koji je u kontaktu s njom, ta kuća je pripala meni. Eto, to je otprilike moja priča."
-"Aleksandre ja..."
-"Znam, mrziš me, ne možeš očima da me vidiš, lagao sam sve vreme. Znam, eto, sad imaš medaljon i možeš se do večeras vratiti svom životu u kraljevstvu. Ja te neću zadržavati. Izvini."

Još jednom me pogledao u oči, koje su ovoga puta suzile. Onda se samo okrenuo i otišao putem u kuću.