PROTERANA

Previše savršeno

Nakon što sam se jedva smirila polako otvaram vrata ostave nadajući se da u hodniku nema nikoga. Isprva mi se čini da jeste tako sve dok se ne prepadnem stražara koji je stajao u ćošku.

Taman sam krenula ka svojoj sobi kada je počeo da govori -"Princezo Anastazija, imate li minut molim vas?"

Ja sam idalje bila preplavljena emocijama tako da sam samo bez reakcije nastavila svojim putem. Možda je to od mene bilo bezobrazno ili grubo, ali šta ima veze? Ionako više neće imati bilo kakve obaveze prema meni već sutra ujutru.

Na vratima svoje sobe zatičem njega, pricna Vilijama.

-"Beži da uđem. Moram da se spakujem."
-"Želeo sam da popričam sa vama o nečemu jako važnom Princezo."
-"Brže pričaj, šta hoćeš?"
-"Pa na hodniku smo, mogao bi neko da nas čuje."
-"Nisi uradio nešto nezakonito u ovom kraljevstvu?"
-"Ne, naravno da ne! Nije to u pitanju!"
-"Ajde ulazi, imaš par minuta da govoriš nakon čega ćeš izaći iz moje sobe."

Ušli smo, ja sam sela na svoj krevet, a princ Vilijam na moju fotelju.

-"Požurite prinče, ionako ni nemam želje da vas saslušam, nego eto, kultura."
-"Sarkastični ste, u redu, primećujem loše raspoloženje."
-"Ne razvlači!"
-"Dobro, izvinite. Hteo sam da kažem, da možda imam jako lepo rešenje vašeg trenutnog problema."
-"Da nećeš možda magično da promeniš odluku mog oca?"
-"Ne, nisam na to mislio, a i sami znate da je to, pa nemoguće."
-"Bilo je moguće dok je moja majka bila živa. Ali prelazi na stvar više! Ne okolišaj!"
-"U redu, mislio sam da pošto vas vaš otac proteruje iz ovog kraljevstva, da pređete kod mene. Ionako nemate gde. Sutra ujutru bi vas sačekala kočija mog kraljevstva, a do prekosutra bih stigao i ja, pošto bi bilo providno da tek tako odmah odem. A i svakako smo vereni, tu nema ništa čudno."
-"Šta!? Ti hoćeš da živim kod tebe! Ne poznajem te čoveče! Čak te ni ne volim!_
-"Znam, znam sve to, ali da li imate bolje rešenje? Razmislite malo, pa gde biste spavali? Ili šta biste jeli?"
-"Ugh! Imaš pravo..."
-"Eto vidite, jesmo li se dogovorili?"
-"Ma kako ja uopšte da nađem tu vašu kočiju sutra?"
-"Čekaće vas odmah na početku šume kada izađete iz kraljevstva, mislim da je to u redu, jer ne mogu im baš reći da vas pokupe na kapiji. Vaš otac će to saznati."
-"Da, dobro. Besna sam i ljuta i tužna i razočarana i ne želim više da vodim ovaj razgovor."
-"Nećete mi se ni zahvaliti?"
-"Najlepše vam hvala prinče prestolonasledniče Vilijame. Ja ne znam šta bih radila bez vas, da vi niste došli u moj život, on bi bio samo ravna linija sa depresivnim mislima!"
-"Opet ste sarkastični?"
-"Ma jok čini ti se. Ajde idi više, šta čekaš?"
-"Vidimo se uskoro Princezo Anastazija."

A onda je izašao. Okej, koliko god da ja njega prezirem, ovo je sada stvarno ispalo savršeno. Možda i previše savršeno.