EKO

14 Deo

"Hej decko, nemoj da si toliko osudjivaci nastrojen, neki su mladji od tebe, dok su neki stariji i istorseniji"- kunem vam se da me je konj pogledao kao da me osudjuje sto trazim izgovore za njih- "Pored toga ti si najiskusniji od svnih njih. Hajde vreme je da jedemo nesto"

Kad budem sigurna da me niko ne gleda izvadim iz prostora dovoljno sena za njega, koje mu izgleda nije bilo po volji. Nikov konj dosao je do nas, tako da je moj konj samo njuskom gurnuo seno ka njoj, koje je ona rado prihvatiao. Dok je moj konj dobio jabuke.Videla sam kako Nik ide prema nama sa cebetom u rukama. Ali je bilo samo jedno, tako da sam ja sklonila svoj ogrtac i prebacila ga preko svog konja.

"Ne mogu da verujem kakvi su oni idioti. Nemaju cak ni dovoljno cebeta za konje. Vide li oni koliko sneg je napadao? Vide li kako se sneg sprema da nastavi da pada"- vice dok ide ka meni

Prebaci cebe preko svog konja.

"Ti nisi uzela cebe?"- pita zbunjeno kada vidi da sam konja prekrila sa svojim ogrtacem

"Nisam, nisam ni znala da ih imaju. Ne spavas u hotelu"

"Nemam nameru. Dodji"- sedne na zemlju i povuce me sa sebi

Tako da smo oboje umotani u njegov ogrtacBar niko od nas nije morao da spava na sneg, svi smo spavali na suvoj zemlju u ili okolo stale. Ali jeste bilo hladno, vetar je bio uzasno hladan. Svi ratnici koji su spavali napolju bili su umotani u svoje ogratce kao da im je poslednje. A onda pogledam u Nika koji se potrudio da ja dobijem vise ogrtaca, da cela budem obmorana, dok on samo polovinski. Povucem se jos vise uz njega i prebacim ogrtac preko njegovih ledja.

"U resu sam Eko. Ja imam debelo odelo. Ti si skoro pa gola covece"- kaze kroz san

Pucnem prstima dovoljno da formiram nevidljivu barijeru ko nas i nasih konja. Njegova ruka se samo obavije oko mene jace i povuce me uz sebe. Budala, naravno da je i njemu hladno. Stvaro sam mu teret.

Jutro je tek bilo haoticno. Sneg je padao cele noci i izgledalo je jos uzasnije od onoga sto smo ostavili sinoc. Nik se probudio kada sam sklonila barijeru jer nas je udario hladan vazduh.

"Lepo sam spavao. Da li si ti dobro?"

"Jesam, nije bilo toliko naporno drzati berijeju"

Konji su takodje ustali istog trena kada je barijera sklonjena. Svi oko nas su krenuli da se bude, dok je Jack izasao iz hotela.

"Hajde unutra svi. Vreme je da jedemo. A onda nastavljemo put"- viknuo je na sve

Nik mi pruzi ruku da ustanem, a onda mi namesti ogrtac koji je uzeo od mog konja.

"Hajde devojko moras da se sada naviknes na hladan vazduh"- govorio je svom konju dok je skladjao cebe sa nje

Unutar hotela bilo je zanimljivo. Bilo je ljudi koji nisu bili iz nase godine. Bilo je onih koji su bili stariji od nas.

"Koja ste vi godina?"- pitao me je covek pored kojeg smo seli

Nije bilo dovoljno mesta tako da smo prosto sedali gde je bilo slobodnog mesta.

"Prva misija"- odgovorim

"Pretpostavio sam. Previse vas je. Koja vas srca prati?"

"Crvena"- odgovorim

Covekovo lice se skupi.

"Zelim vam svu srecu dete. Nasa sreca bila je cetvrti stepen zuta i pola nas je samo prezivelo do kraja. Od tada stanje se samo pogorsalo. Odakle ti ogrtac? Znam da ga ne daju zenskim ratnicama, imali smo i mi jednu u grupi. Bila je to dobra ratnica, prezivela je nasu prvu misiju, nakon jos tri misije poslata je u prve linije. Cuo sam da je umrla nakon tri dana, uvek sam razmisljao koliko bih ja preziveo, bila je mnogo jaca od mene"