Platinasto srce

7. deo

"Moraš da mi ispričaš jer bez toga ja ne odlazim, lagala sam predugo da mi tek tako sad na kraju ne bi ispričala. Ne može!"- Nevena je gunđala pomerajući turpijicu lila boje preko svog nokta nervozno.

"Dobro, samo budi tiha, molim te..."- ispričala sam joj sve što se danas desilo sa Tadijom i ona je to prihvatila vrlo dobro, na kratke odlomke naše današnje priče primetila sam da je i njeno žensko srce smekšalo zbog njega.

"Drago mi je zbog toga znaš. Treba ti jedan pravi muškarac... kog si sama birala..."- rekla je na kraju cele priče i upravo to bila je najlepša stvar svega. Osećala sam se konačno živom, konačno se nešto dešavalo u kom životu i nisam više bila pijun u životu svog oca, to se činilo magičnim.

"Jedva čekam da ga sutra opet vidim... Da li bi mogla opet da me pokrivaš? Najaviću ja sad pa nećeš morati da im se javljaš kao danas..."

"Šta ja sve neću uraditi za tebe!"- nasmejala smo se pa sišle na večeru. Kroz priču sa mojim ocem provukle smo to da ćemo se i sutra videti, kao i to da ću najverovatnije spavati kod Nevene, kako ne bih morala nikuda da žurim već mogu da budem kraj njega koliko god mi srce zaželi.

.....

~Tadija pov~

Čim sam začuo zvono na vratima lenjo sam se pridigao ostavljajući na stolu aparat za tost koji sam popravljao. Provirio sam kroz špijunku i video da ispred vrata nije bilo nikoga. Svejedno sam ih otvorio kako bih se uverio da zaista nije bilo nikoga.

Zakoračio sam preko praga sumnjičavo posmatrajući, svetlo u hodniku se ugasilo zbog čega sam stegao šrafciger u svom dlanu. Vratio sam se korak unazad i taman kad sam pošao da zatvorim vrata na njima su se pojavili momci obučeni u uniformu. Nosili su fantomske na licima zbog čega nijednog nisam prepoznao. Prvi je gurnuo vrata nogom i za sekund su se našli u mom stanu.

~Lejla pov~

"Pozovi ga. Zašto čekaš? Možda baš sad želi da ti čuje glas..."- osmehnula sam se i učinila kako je rekla. Telefon je zvonio i zvonio ali niko se nije javljao.

"Mora da je zaspao...."- rekla sam snuždeno i pokušala još jednom da ga dobijem međutim dogodilo se isto. Odzvonilo je do kraja i prekinula se veza. Sela sam do Nevene na krevet i odložila telefon na noćni sto.

"Vojnički život i kad je na bolovanje, kakav profesionalac..."- prokomentarisala je gledajući na sat koji otkucava tačno osam sati.

"Da, nadamo se da je ono što govoriš tačno..."- izgovorila sam nekako napeto dok su mi se po glavi vrtele razne misli.

"O čemu ti to?"- upitala je zbunjeno i nagela se na moju stranu. Prekrstila sam ruke na grudima i prevrnula očima.

"Možda je sa svojim prijateljima negde, među drugim lepim ženama. Tek se vratio, poželeli su ga..."

"Lejla! Ne lupaj! Noge su mu u ranama, sigurno su ga lekovi oborili, ne zna ni gde se nalazi od bola!"- izgrdila me pa krenula da se smeje mojoj nepotrebnoj paranoji...

Nastaviće se...