Ritam života

22

Po dogovoru narednih dana sam odlazio na treninge u 4.
Ostali su mi se zahvaljivali posto ih spasavam od Dzeka koji kazu da je postao uzasno strog.
Prema meni je bio super.Zaboravio sam na onaj dan kad me je naterao da trcim 20 krugova oko sale.Bar sam sad naucio da plivam. Saznao sam da su Lana i njena kompanija strucnjaci u vodi i da zbog toga izbegavaju borbe u vodi. Mada cim je spomenuo ime Lana prestao sam da ga slusam posto me ona nije interesovala vise uopste.Cim se setim nje setim se i Dzonija i njegovih reci „Cuvaj moju princezu" jos jedan razlog da bar duplo vise volim Andjelu i da ne dozvolim da je bilo ko dira.
Oko toga sam se slagao sa Aleksandrom.Stvarno sam napravio mnogo problema.
Vec sam bio na pola puta do treceg nivoa.Dzek je poceo da me baca iz aviona (bar je bilo sa padobranom samo dok sam provalio kako se otvara) vozio sam kola, motore, kamione sve sto ima tockove.
To mi je islo mnogo bolje nego u glupoj vodi.Mada sam se malo uplasio za sopstveni zivot kada me je gurnuo na paraglajdingu.

Vreme je previse brzo proletelo.Sada imamo onu duzu pauzu gde mozemo da radimo sta hocemo.Ed je presao na drugi, Andjela na deveti a ja sam imao 110 poena od 200 sto ce mi pomoci dosta posle pauze.Rekli su mi da je tata presao pet nivoa u prvoj godini ali ja jednostavno nisam moj tata.Ed i Andjela su me pozvali da pauzu provedem kod njih.Naravno da sam pristao. Tata me je podsetio da ne skidam cip i onu stvarcicu u uvu na koje sam inace skroz zaboravio da postoje.

Kuci sam svratio sam da uzmem jos po nesto, pozdavio se sa ostalima i tata me je odvezao do Andjele i Eda.Tata mi je usput objasnio da se ne zalim mnogo zato sto oni i ne zive bas u luksuzu.
Kuca je bila duplo manja nego nasa na jedan sprat.Fasada je bila stara i raspadala se.„Mi smo se trudili da im sto vise pomognemo" sapnuo mi je dok je zvonio na vrata.Otvorila je Andjela. „Stigli ste" rekal je poceci da me grli.„Udjite direktore" nasmesila se.
„Van skole za tebe sam Kris.I stvarno bih morao da idem"
Dobacio nam je prijateljski smesak, usao u kola i odvezao se. Ja ni ne znam gde on zivi. Zamolicu ga nekad da me odvede.
Usli smo u kucu.Videlo se da se mnogo trude da sve bude lepo i cisto.Ulazilo se direktno u dnevnu sobu.U uglu je bila stara garnitura i mali televizor koji je stajao na komodi i tepih.Na drugom kraju kraju se nalazila kuhinja i trpezarijski sto. Svi zidovi su bili potpuno prazni odim jednog na kom se nalazila slika na kojoj su bili Dzoni, mala Andjela i beba Ed.Crna zena pored koja je licila na Andjelu verovatno je bila njihova majka. Izgledali su stvarno srecno. Andjelin srecan izraz lica se sada rastuzio.
-To su mama i tata.
-Sta se deslilo...
-Mama je umrla kada je Ed imao 2 godine. A tata, znas i sam.

Odvela me je do sobe za koju je rekla da je moja koliko god to zelim.Krevet i stočic.Sasvim dovoljno.Ona i Ed su spavali u sobi pored a kupatilo je bilo na drugom kraju.Raspakovao sam se a Andjela je za to vreme napravila sendvice.Za stolom su bile cetiri stolice.
Ubrzo je dosao Ed.Do sada mirna i opustena atmosfera pretvorila se u bucnu i desi brate atmosferu.
Andjela je prevrnula ocima i nastavila da jede.
Narednih nedelju dana je proslo sasvim ok.Trudio sam se da pomognem Andjeli koliko god sam mogao. Uvece smo svi zajedno gledali TV zgurani na kaucu pod cebetom. Taj deo dana je bio najbolji.Tada sam shvatio da nema veze koliko imas ako su neki ljudi oko tebe. Obicno bi smo slucajno zaspali na tom kaucu pa usred noci prelazimo u krevete.
U subotu smo svo troje bili umorni pa smo ranije otisli u krevet.
Probudio me je Andjelin drhtav glas „T-Toni, mozes li da dodjes m-molim te?" cuo sam joj u glasu da nesto nije u redu. Jedina sigurna stvar je bila da ukljucim onu slusalicu ili sta vec u mom uhu.U trenutku sam cuo tatu.

Kazi Toni sta je u pitanju?

Odgovorio sam Andjeli da i tata moze da cuje „Evo dolazim samo da se presvucem".

Toni opet si je slucajno pritisnuo, izkljuci je.

Tiho sam rekao da mislim da nesto nije u redu i da je bolje da ostane tu.
Otisao dam do kauca na kom je sedela Andjela a oko nje su bila trojica muskaraca obucena u bela odela.Jedan od njih joj je uperio pistolj u glavu, Eda su drzala dvojica isto tako obucena muskarca.Nosili su naocare za sunce koje ocigledno nisu stitile od sunca.
Jedan od njih mi je prisao „Zamolio bih vas da sednete na stolicu" poslusao sam sta mi je rekao.

Toni sta se tamo desava?

Tada je kroz vrata usla dobro poznata osoba.Nosila je veliki sesir sa naocarima za sunce, u crnoj uskoj sukni i u kosulji. Svugde bih mogao da prepoznam Lanu.Rekla je nezno:
-Cao Toni kako si?
-Ja sam bio dobro do sad.

Jel to...Lana?

-Pa nisam ja tako strasna.
-Nisi Lana.
-Negoo...kako je tvoj tatica?
-Valjda je dobro.
-Budi miran samo jednu stvar da uradim.

Priblizila mi se i skinula cip sa mog vrata.
-Cisto da ne ponovim gresku mog oca.
-Sta hoces?
-Ja bih da saradjujes i podjes sa mnom da ti ne bih ubila drugare.

Toni, nemoj nikako da ides nigde!

-Pustices ih ako uradim sta ti kazes.
-Dusoo...moras da shvatis da ti ne smetas meni.Meni smeta tvoj otac a ti si koloteralna steta.I da pusticu ih ako uradis sta kazem.
-Sta hoces.
-Imam ovde jednu iglicu od koje ces da se uspavas.Hoces li da mi das ruku ili da zovem moje prijatelje.

Pogledao sam u Andjelu i Eda koji nista nisu mogli da urade. Lana...e ta devojka mi pravi previse problema.Nevoljno sam joj pruzio ruku.Osetio sam kako mi igla ulazi pod kozu i ubrizgava tecnost unutra „Dobar decko.Delovace za oko 2 minuta mozemo do tad da se ispricamo"

Nee!Nisi to trebao da uradis! Dolazimo odmah!Ne iskljucuj nikako.

I sam sam video da ovo deluje posto je pocelo da mi se muti.Nekako sam joj progovorio:
-Jel ovo zbog Bila?
-Pa tvoj otac mi je uzeo nesto meni veoma bitno.I ja cu njemu.
-Pa sto me jednostavno ovde ne ubijes?
-Pa nije fora da te samo tako ostavim.Fora je da on to gleda, da bude blizu ali dovoljno daleko da nista ne moze da ucini.
-Znas da ovim nikog neces da vratis?
-Bar cu se osecati bolje.Ti se samo opusti i sve ce biti u redu.

Sada ce biti sve, samo ne u redu.
Tata je tamo hteo da poludi, vec je bio na putu, zvao je Harija, Dzeka, Tinu verovatno sve koje je znao. Osecao sam da postajem uzasno umoran.Kapci su postajali teski.Nadao sam se da ce vec neko da dodje i da nas izvuce iz ovog.
Lana je pocela da provara kako su do sad vec trebali da krenu i da su trebali da uzmu nesto jace za spavanje. „Sad cu ja to da ubrzam" rekao je jedan od njih.
Prisao mi je a meni je sve vec bilo mutno dovoljno da jedva i sedim.
„Ne cekaj!Ne mora!" i sledeceg trenutka se secam da je sve bilo crno.Cuo sam samo Lanu kako kaze „Ma ostavite to dvoje tu nisu oni bitni"

Malo akcije da se izvucem iz sve one ljubavi :)