Ritam života

24

Tata je nekako uspeo da natera doktora da me pusti za 3 dana.Opet ona prica „pazite da se ne inficira..." bla bla bla...
On kao da je jedva docekao. Brzo me je strpao me je je u kola. Naravno nisam mogao da izdrzim da ga ne pitam „Gde zivis"
„Videces" rekao je i nastavio da vozi jedno desetak kilometara van grada.Zaustavio se pored puta gde nije bilo apsolutno nicega.
„Zivis na livadi a spavas pod zvezdama? Ma ekstra je to!"
Prevrnuo je ocima i prisao jednom drvetu. Gledao je unjega kao da trazi nesto. Izgleda da se sa godinama malo prolupa...
„Sta radis to!?" u tom trenutku je povukao jednu grancicu i otvorio se prolaz na sred puta. „Oo... to znaci radis..." pa kod njega je sve tajno.Cak mu je i kuca na nekom tesko dostupnom mestu. Bilo je tamo jos nekih mera bezbednosti kao brave sa otiskom prsta, prepoznavanje oka ili zenice ne znam ni sam i naravno sifra. Koliko sam uspeo da vidim to je bio mamin datum rodjenja.
Tu je jednostavno ostavio kola i usli smo unutra. Kako covek da ne primeti nesto tako!
Iznutra izgleda kao i svaka normalna kuca. Samo sto nema prozora. Cak je bila i veca od nase kuće. Bilo je po malo cudno sto su svuda bila ogledala ili oglancane vaze. Pokazao mi je gde je moja soba koja je bila fantasticna! Svidjalo mi se sto je dosta licila na moju sobu kod kuce samo sto je imala veci televizor. Dnevna soba je bila sa dosta fotelja, kauca i takvih mesta gde moze da se legne.Pored je bila polica sa dosta kniga. Kuhinja je izgledala kao da je tamo eksplodirala atomska bomba. Zidovi su bili umazani, mislim da je to kecap, i nije bila tako uredna kao ostatak kuce. U tatinoj sobi su bili samo krevet i televizor. Samo ta ogledala svuda...
Naravno da sam morao da njuskam cim se on uspavao. Cinilo mi se kao da tu ima jos neceg.
Otisao sam do police sa knigama da vidim sta sve tamo ima. Opazio sam celu kolekciju kniga o Hariju Poteru.Znam da sam mozda prerasrao magiju carobnjake i slicno ali oduvek sam hteo to da procitam.Povukao sam prvi deo i polica se pomerila u stranu otkrivajuci jos jednu prostoriju punu slika...
„Nasao si je." okrenuo sam se i vide tatu iza. „Ne... stvarno je bilo slucajno!" pokusavao sam da se izvucem. „Ne moras da se pravdas.Slobodno pogledaj"
Cinilo mi se da su bile rasporedjene po resosledu kojim su slikane. Tu je bilo slika sa Harijem i Bilom. Sa maminog i njegovog vencanja. Bilo je dosta i mene do sedme godine. Izgleda svi sa kojima je ikada radio. Najvise sa Dzonijem i svega dve-tri sa Dzekom. Zar je stvarno morao da slika igranku? Uhvatio je Dzeka i Tinu kako se ljube, Andjelu i mene kako se za malo ljubimo... Nisam ni znao da te slike postoje.

*****
Lani nije trebalo toliko dugo da provali gde se nalazim.Zaprepastio sam se kada sam video da umesto svoje ima metalnu ruku.Naravno ispricala mi je pricu kako se to desili i ispade da sam ja za to kriv pa sada ima jos jedan razlog da me ubije. U poslednja dva meseca uspela je da me odvede na neko glupo mesto 27 puta! Nekako je upadala kroz svo ono silno obezbedjenje. Shvatio sam cemu sluze ona ogledala, lako se moze videti ko je iza. Lana je imala neverovatno kreative ideje. Malo je nezgodno kada te neko baci iz aviona bez padobrana. I savki put se saziva ista grupica. Ako nekog kidnapujes tako cesto vremenom uvezbas sta treba da se uradi. Obicno tata sa celim timom pravi diverziju dok se Dzek nekako probije i izvuce me iz svakog puta sve cudnije situacije. I dalje mi nije jasno kako su me izvukli iz aviona koji pada ili me spasili kada me je ona Ludaca gurnula iz helikoptera. Prosao sam sa samo tri metka. Jedan u stomak i dva u nogu. Ovaj u stomak je bio malo nezgodan, kad kazem malo mislim na to da su me jedva izvukli ali bar sam ziv. Odbrojavao sam dane koji su mi preostali da se vratim na obuku. Tamo bar niko ne moze da me ubije. A i sada sam na petom nivou. Dzek me je jos za vreme prvog incidenta premestio.
Upoznao sam jedno trista agenata za ova 2 meseca od kojih se 50 vode kao mrtvi a 100 kao nestali. Kazu da je to zbog bezbednosti njihovih porodica a i meni je to bilo dosta poznato.

Dzek je vozio jedno 200 km/h dok me je izvlacio iz poslednje Lanine zamke. Par puta su pokusali da je ubiju ali nije bas proslo najbolje... „Drzi se!" rekao mi je dok je naglo skretao. Vise mi nije bio problem da neko vozi brzo. Ne od kako je pustila kola niz liticu. Lana je uporno jurila za nama potpuno sama. „Preuzmi." rekao je Dzek oslobadjajuci mi mesto za volanom. „Sad cu da je se otarasim!" Nastao je opsti metez a ja se nekako uvek nadjem za volanom. Jedva upravljam avutom koji vozi 40 km/h a uvale mi ovaj sto ide 200km/h. Cuo sam Lanu „Cekaj... pa ti nisi Kris!" grubo joj je odgovorio „Stvarno!? Trebalo ti je dugo da shvatis!" pritisnuo sam kocnicu praveci neku vrstu policajke. Mi smo ostali u mestu dok je ona vozila dalje. „Izvukli smo se i ovaj put."gledao je u mene sa olaksanjem „Da... vodi me nazad".Okrenuli smo se i dosli na dogovoreno mesto- u piceriju. Tamo su nas cekali agenti koji su me ovog puta izvuki. „Ooo evo nase stalne zrtve" rekle su Tina i Natasa uglas dok smo Dzek i ja ulazili. Prevrnuo sam ocima i seo pored tate „Nisam ja kriv sto ona ludaca pokusava da me ubije!"
„Pa necemo se vise ovako sastajati narednih 10 meseci zato sto se sutra vracas na obuku. Nisam se uopste odmorio ovog odmora" zalio se Dzek dok je jeo parce pice. „Ma nedostajace nam da te vadimo iz ovih situacija" sarkasticno je rekla Tina stavljajuci mi ruku na rame dok su se ostali u pozadini smeskali.
Pogledao sam u tatu „Ma daj! Nemoj i ti da se smejes tataa!"
„Od sutra ja nisam tata nego direktor a i potrudi se da nam persiras" kroz smeh me je provocirao. Svi su me udarili po glavi sto su radili vrlo cesto zato sto sam mladji od njih bar 20 do 30 godina. Dok su se smejali ja sam ih gledao ozbiljno. „Hajde nemoj da se ljutis mali!" rekla je Natasa.
„Pa nisam bas toliko mali.Sutra punim 27" odgovorio sam joj.
„Pa da!Tebi je sutra rodjendan. Secam da te je prosle godine Kris doveo na tvoj rodjendan" prisecao se Dzek.
„Do tridesete si mali" Natasa me je jos uvek zadirkivala.

Za jedno desetak minuta smo se razisli da bih ja mogao da se spakujem za sutra. Cini mi se da svaki put nosim sve vise stvari nego obicno. Nagurao sam sve u torbu i legao iscrpljen od jos jedne Lanine smicalice.