Ritam života

43

Koliko im treba da se vrate! Već 40 minuta se šetkam po kancelariji. Vilijam i nije baš raspoložen za priču a meni je užasno dosadno!
Konačno su se udostojili da se pojave. Mada je tata nosio samo sako bez košulje i stavljao je kaiš na pantalone. Bio je skroz rašupan a Majkl mu je pokazivao gde da ide. Mada ko još ustaje u 4 ujutru da rešava probleme klinaca. Sanjivo se zavalio se u stolicu i naslonio se na ruku.

-Do'ro, kakav sad problem imate i to u 4 ujutru...-jedva je rekao.

-Što se mene tiče ja bih u krevet.-Dzek je predložio i gledao nas da bi neko potvrdio.

-Sedi dole da čujem šta se desilo.-tata je pričao sa zatvorenim očima i pokazujući Dzeku na stolicu ispred.

On je umorno seo, on sve vreme izgleda kao da bi naradije otišao u krevet. Ovde su samo Majkl i Vilijam potpuno prisutni. Dzek se namestio i sklopio oči a i ja sam
tražio slobodan deo stola da spavam kao u osnovnoj na fizici.

-Nego šta se desilo?-pitao je tata drmajući Dzeka da se probudi.

-Nemam pojma bre! Pusti me na miru!-odbrusio je i nastavio sa spavanjem.

-Dobro ae ti.-pokazao je na Majkla koji je počeo da priča kao iz topa dobro poznatu priču.
Biće da sam je prespavao pošto se baš ništa ne sećam. Znam da me je tata gurnuo da se probudim kada je Majkl završio priču. Dzek nije ni pomišljao da se probudi.

-To je to?-upitao je moj otac nameštajući frizuru da ne bi izgledala toliko čupavo.

-Jeste! Stcarno ne znam šta da radim više!-bio je skroz iznerviran i činilo se kao da će da pukne.

-Nisam ti ja ovde neki sudija za porodične probleme.

-Nisi, ali moraš da rešavaš bezbednost drugih učenika.

-Siguran sam da bi Toni izašao na kraj sa ovim sam.

Vilijam je od jednom ljutito prišao i stao ispred njega i počeo da viče:

-Šta ti uopšte hoćeš od mene!

Tata je prevrnuo očima kao da zna šta se sad sprema. Video sam i zašto. Majkl je ustao i činilo se kao da se sprema neka gadna svadja.

-Hoću da prestaneš da se ponašaš kao razmaženo derište i malo se potrudiš!

-Stvarno se trudim ali ti ne umeš da to ceniš!

-Naravno da bih cenio da se malo više trudiš!

-Znaš šta!? Baš me briga! Ne znam zašto sam uopšte ovde!

-Ovde si zato što sam ja to odlučio!

-Odlučuj za nekog drugog, ja odustajem!

-Kakvo sad odustajanje! Ne možeš da odustaneš sad!

-Samo me gledaj!

Okrenuo se i ljutito krenuo prema vratima.
-Vilijame vraćaj se nazad!-izdrao se Majkl na njega.

-Neću!

Jako je zalupio gratima a Majkl je počeo da viče za njim:

-Radi šta hoćeš! I onako si punoletan!

Napsovao je celu planetu i njene satelite i besno se javio da ide da spava. Tata mu je rukom pokazao da slobodno izadje i čulo se besno lupanje vratima.

-On baš ima problema.-tata je rekao ustajući iz stolice.
Gurnuo je Dzeka sa one stolice „Budi se stari!"
Džek je sanjivo ustao i izašao iz kancelarije.

-Dobro pa se ja ne derem toliko na tebe.-pomalo sarkastično je rekao a meni je odmah na pamet pao onaj njegov ispad. Samo što mi to nije smetalo l, čak mi je u ovom trenutku bilo smešno.

-Da, dobro je.-kroz smeh sam potvrdio.

-Za tebe ne znam ali ja se vraćam u krevet. Ovakve stvari se obično srede same od sebe.

Obojica smo izašli iz kanelarije. Nekako me je još uvek zanimalo gde se njima nalaze sobe. Moraću da izdvojim vreme da i to pronjuškam.
Ušao sam u sobi i...o nee! Deni svira gitaru! Nešto i ne toliko napadno.
Bio sam previše umoran da bih se sad raspravljao s njim. Bacio sam se na krevet

Mislim da mi nikada nije bilo draže što je moj trening(predavanje) posle ručka. Spavao sam do pola tri. Taman dovoljno da se spremim.

U tpezariji su svi sedeli izmešano. Nataša čak nije bila tu. Seo sam za sto sa Andjelom i Edom.

-Šta ima novo?-pitao sam Eda nadajući se da će mi reći nešto o Vilijamu.

-Ma samo što ona dosada od mog cimera ni ne pomišlja da nešto radi. Celo jutro pakuje stvari. Izgleda da će da odustane.

-To sam hteo da cujem.

-Nešto se desilo?-brizno se ubacila Andjela terajući me da je zagrlim.

-Da...sve je ok.-slagao sam nastavljajući da jedem ono što je bilo ispred mene. Izgleda da su odustali sa onom idejom o veganskoj ishrani.

-Ma znate šta? Nisam gladan.

Ustao sam i uputio se ka drugom spratu. Moram bar da pokušam da odgovorim Vilijama da ode. Jeste da ga baš i ne volim ali onaj glasić u glavi mi kaže da je to ispravno. Samo što nisam znao u kojoj je sobi, pa sam išao redom otvarajući svaka vrata. Za jedna sam bio siguran da ih nikada više neću otvoriti.
Konačno posle desetak vrata zarekao sam Vilijama u jednoj sobi kako se pakuje. Pa on ima bar tri puta više stvari nego ja. Kao da se seli ovde. Kada me je video prevrnuo je očima.

-Šta hoćeš?-iznervirano je pitao nastavljajući da se pakuje.

-Da probam da te odgovorim od ovoga.

-Zašto? Pa nije baš da ti nešo značim. A ja ostajem na svom da mi se nikad nisi svidjao.

-Kako god. Mislim da ćeš napraviti ogromnu grešku ako odustaneš.

-Ima ovde mnogo boljih od mene. Šta ću ima ja kad imaju tebe.

-Ako je neko bolji od tebe u nečemu ne znači da greba da odustaneš.

-Za sad si bolji od mene. Nećiš još dugo. I zapamti da će ta mala biti jednom moja.

-Sve može da bude tvoje ali Andjela nikada!

-Videćemo...a do tad se pazi. Zato što te čekam na svakom ćošku. Možeš da kažeš i onom mom nazovi ocu da se takođe pripazi.

Prebacio je torbu preko ramena a drugu uzeo u ruku. Dok je izlazio malo me je gurnuo ramenom i zatvorio vrata.
Šta li sad sprema!? Siguran sam samo da mu neću dozvoliti ni da takne Andjelu. Video sam kroz prozor kako prelazi preko dvorišta bacajući prekoran pogled na nju.
Sjuriosam niz stepenice nazad u dvorište i zagrlio je.
Ona verovatno nije razumela čemu ovi moji izlivi emocija ali ja sam jednostavno morao da je zagrlim. Zato što ko zna da li ću to moći sutra da uradim.

-Toni, šta je bilo?-zabrinuto je pitala gledajući me svojim prelepim skoro crnim očima.

-Pa zar ne mogu da te zagrlim?-rekao sam kroz lažni smešak.

Izgleda da mi je poverovala pošto je i sama počela da me grli i ljubi.

-Koliko je sati?-upitala je Eda kao da hoce da kaže da i dalje obraća pažnju na njega.

-Pola četiri.

Nas dvoje smo se pogledali kao da smo napravili najveću glupost na svetu. U isto vreme smo uzvikuli „Trening!" i potrčali svako prema svojoj sali. Uh Dzek će me ubiti. Nekoliko metara pre nego što bih uleteo u salu izvinjavajući se što kasnim pola sata, neko je izleteo ispred mene a ja sam udario u njega. Pogledao sam nagore i video Majkla koji mi se pomalo začuđeno smeškao.

-Gde žuriš?

-Na trening! Pomeri se molim te!

-Da li znaš gde je Vilijam? Tražim ga već sat vremena?

-V-Vilijam?

Juče nisam napisala nastavak, nisam imala vremena :(
Verovatno sledeće nedelje neću biti redovna zato što idem na odmor.
Vidimo se ;)