Ritam života

41

Nema šanse da stojim ovde mirno. Bilo bi dobro da ovde ima nekog dobrog mesta da se pobegne i da samo zbrišem kao što uvek radim u ovakvim situacijama.

-Šta da slušam? Anđela me čeka.-trudio sam se da zvuči kao da je sve u redu.

-Zar ne bi trebalo da ste oboje na treningu?

-Oo misliš na predavanje...pa i tim ljudima treba odmor.

-Od čega?-zar stvarno to pita!? Pa stvarno bih ga sada udario kad bih mogao.

-Pa proteklih dana si nervozan i izgledaš kao da ćeš nekog da ubiješ!

Pogledao me je pomalo zbunjeno kao da nema pojma o čemu pričam. Dobar trenutak da zbrišem!

-Možda da razmisliš dok ja odem do Andjele.

Potrčao sam uz stepenice ka njenoj sobi i počeo da joj lupam na vrata.„Andjelaa otvaraj!" počeo sam da se derem.
Ona je izašla sa peškirom na glavi i u mantilu. Baš sad je našla da se tušira! Cuo sam neki plač u pozadini.

-Ko je to?

-Upoznaj Lenu! Moju novu cimerku. Popričaj malo s njom, idem da se presvučem.

Ušao sam u sobu i video plavu devojku kako sedi na krevetu i plače. Nosila je šorc i majcu koju očito ne skida već duže vreme.
Prekrivala je lice rukama i nije baš obraćala pažnju na mene.
Prišao sam joj i seo pored nje.

-Šta nije u redu?-tiho sam je uptao nadajući se da će prestati da plače.

-Ništa nije u redu! A ko si sad ti!?-plačljivo je promucala i nastavila da plače.

-Ja sam Toni.

-Pa ti si Andjelin dečko.-sklonila je ruke sa lica otkrivajući žućkasto zelene oči-Svi čuvaju dečka samo ja raskidaaam!

Ponovo je nastavila da plače. Izgledala je kao da to radi već neko vreme. Oči su joj bile crvene kao i lice. Dohvatila je maramice koje su bile na kraju kreveta i obrisala nos.

-Hoćdš da mi kažeš šta se desilo?-upitao sam je a ona je samo jos jače zajecala.

-Nećuu! Niko me ne razumee!

-Biće ti lakše ako nekom kažeš.-nije bilo potrebno da je molim, odmah je pocela da mi se ispoveda.

-O-o-on i ja smo bili za-zajedno i onda...ostavio me jeeeee!-evo opet kreće da plače.

-To baš i ne govori mnogo.

-D-dao mi je ovooo! Rekao je da me voli!-pokazivala mi je privezak na kome je bila mala gitara. Zar se ne poklanjaju privesci sa srcima i tako to? Ovaj mora da nikad nije bio u vezi.
-On je svirao gitaru, i-i bio je savršen!-ko uspe da smiri ovu devojku on može baš sve. A ja sam mislio da je meni loše. Čudo da Andjela ovde nije poludela.
I ona se ubrzo pojavila u farmerkama i sivoj majci.
Nabacila je neki osmeh na silu.

-Kako vam idee.-veselo je pitala.
Pokazao sam joj da nista ne pita.
Ona me je uhvatila za ruku i rdkla Leni da cemo da uzadjemo.

-Pa izađiteeeee! I ostavite me ovde samuuuu!-ou kako samo tužno to zvuči. Bilo mi je nekako žao da je ostavim samu. Ponovo sam seo pored nje. Andjela je preprnula očima i sela sa njene druge strane.

-Hajde ispričaj nam kako izgleda?-Andjela je zvucala kao da je stvarno zanima.

-Imao je dugu kosu, i-i tetovaže, svirao je gitaru i bio je moj deckooooo! Sad je na petom nivou i skoro smo raskinuli.

O čoveče javlja mi se ideja! Ako je ovo tacno ubiću da samo da se vratim.

-Da se slucajno ne zove Deni?-pitao sam sumnjicavo.