Ritam života

42

Evo me u nekoj cini mi se garaži. Vezan za stolicu. I to ne čvrsto, da se malo potrudum bio bih slobodan za pet minuta. Čudno, klasika nije Lanin stil. Ona obicno priredi neki spektakl sa svim i svačim. Malo sam razgledao po sobi, koji amater se nije setio da skroz isključi svetlo.
Ubrzo sam video i ko...Vilijam je sedeo na stolici na kraju sobe i prišao mi kada sam video da sam budan.

-Gde je Lana?-brzo sam ga pitao.
Petljao sam nešto oko konopca.

-Kakva Lana?- pomalo zbunjeno je pitao.

-Znaš, ona lepa plava...tvoja šefica.

-Nemam ja nikakvu šeficu...

-Čekaj...radiš sam?

-Da....

Prasnuo sam u smeh koliko je ovo bilo smešno. Odvezao sam ruke (nije se setio da zaveže noge) a on je nastavio da pita:

-Šta je toliko smešno?

-Pa zato što je ovo neki amaterski pokušaj da mi nešto uradiš.

-Kako ti to znaš? Kao da si nekad bio na nekoj misiji.

-O i to više puta. Imam iskustva s ovim i kažem ti da si naj običniji amater.

-Pa sve je mnogo lakše tebi! Pogledaj ko ti je otac! Niko ni ne obraća pažnju na mene! Pa imam i ja oca ovde!

-Znači tebi je problem što mi bolje ide nego tebi? Interesantan razlog da nekog kidnapuješ.

-Nije to! Ona ne obraća pažnju na mene.-zvučao je kao neko malo dete koje želi da mu roditelji kupe novu igračku.

-A koja je ta devojka?

-Pa zato si ovde. To je Andjela.

Kako bih ga sad razvalio! Skroz sam slobodan ali ja i dalje sedim i slušam ga šta priča. Trudio sam se da zvucim hladno kao da me nije briga.

-Wow...moja devojka. A ko ti je otac ako nije tajna?

-Majkl S...

-Čekaj! 5. nivo? Povez preko oka? Sestra mu je Nataša!?

-Da, baš taj.

-On je skroz kul lik! Mada ne ličite ni malo.

- Znam to! Obećao je da će da dodje u Englesku za onih nedelju dana što smo proveli slobodno. Da bi mogli malo vremena da provedemo zajedno. Čekao sam ga svaki dan ali on nije došao. Onda sam čuo da je bio kod tebe sa svojom sestrom i ko još? Pa tamo je bilo celo okupljanje. A da i ona tvoja... Kako beše...Lana fa je pogodila u rame pa je nosio onaj gips. Cuo sam da trazi tebe.

Sada mi ga je već bilo žao. Majkl je stvarno proveo vreme sa mojim ocem i celom kompanijom. U onaj deo sa Lanom nisam bio upućen ali znam da je to dan kad se rodila Lili. Zašto Majkl nikad nije spomenuo da mu je Vilijam sin?

-Ok stvarno mi je žao. Ali stvarno nisam znao.

-Ne brini. Rešićemo ovo!

-Kako?

-Pa ubiću te i niko neće znati gde si.

-Znaš da će primetiti da nismo u sobama pa će prvo pretražiti sve uzduž i popreko pa će nas naći a onda si u gadnom sosu?

-Pa sad...i nisam baš o tome razmišljao.

-Amatru.-promrmljao sam sebi u bradu. Interesantno kako se odmah izbrbljao. A još interesantnije što misli da može tek tako da me ubije. Preživeo sam sve Lanine pokušaje i prošao samo sa ožiljkom na obrazu.
Stvarno mi postaje dosadno ovde. Jednostavno sam ustao i krenuo prema vratima.
On se iznenadio, verovatno zato sto sam se oslobodio, stao je ispred vrata sa nekim malim nožićem u ruci.