Ritam života

44

-Da, on. Mislim da sam juče preterao i trebalo bi da mu se izvinim.

-Video sam ga.-pomalo smrknuto sam rekao.

-Gde je?

-O-otišao je...

Njegov veseo izraz lica se pretvorio u smrknut i zabrinut.

-Gde je otišao? Nema dovoljno novca da se vrati u Englesku.

-Ne znam. Rekao je da ti kazem da te čeka na svakom ćošku i da se pripaziš.

Brzo je klimnuo glavom i potrčao prema izlazu. Znam da će me Dzek ubiti ali jednostavno sam krenuo za njim. Bar sam znao gde je izlaz pošto je bio mnogo brži od mene i na trenutak sam ga izgubio.
Istrčao sam napolje a Majkl je gledao niz ulicu neko vreme.
Zatim je stavio ruke u džepove i oborio pogled.

-Zabrljao sam...-ozbiljno mi se obratio.
Nisam hteo da ga lažem i kažem mu da nije on kriv. Možda je najbolje da ćutim i samo mu pravim društvo.

-Uspeo sam da ga oteram bez da trepnem.

-Ne brini...-nisam mogao da izdržim da nešto ne kažem.

-Idi na trening. Trebam da razmislim.-tiho je rekao tako da sam i ja jedva čuo. Ali sam ga poslušao.
Krenuo sam prema sali ali me je neko uhvatio za uvo i poceo da me vuče.

-Gde si ti!? Cekam te kao idiot tako već 45 minuta!- nije mi trebalo dugo da prepoznam Dzekov glas.

-Auu...pusti me! Zapričao sam se sa Andjelom pa zato kasnim.

-Pričate 45 minuta! Biće da i ona kasni!

-Kasnii! Pusti me molim te iščupaćeš mi uvo!

-Ne brini, imaš drugo!

-Dobro!-na silu je rekao i pustio me. Au čoveče kako ovo boli!
-Ulazi unutra!-izdrao se. A meni ponekad nije potrebno dva puta da se kaže.

-Mislio sam da poradimo na nečemu ali sam sad promenio mišljenje. Idemo da uradimo jednu vežbicu.-sa momalo slokobnim šmeškom je rekao.

Pa, sve je bolje od čupanja ušiju. Krenuo sam za njim do njihove „garaže". Zapravo je bilo mnogo veće. U kojoj garaži još može da stane tenk, najmanje 50 automobila, oko 20 motora i preeviše oružja. Samo ovde.
Iznenadio sam se kad sam video Natasu i Andjelu kako ulaze unutra. Andjela je rukom zaklonila svoje uho i nevoljno išla za Natašom.

-Vi ste tu.-razragano je rekla Nataša prilazeći Dzeku.

-Punih dvadeset sekundi pre vas.-nežno joj je odgovorio stavljajući joj ruku oko struka.
Bljaks sad će opet ona njihova ljubav. Imam osećaj da Andjela i ja nismo toliko odvratni. Sigurno su primetili moju reakciju čim su prestali i prešli na stvar.

-Mismo rešili da spojimo vas dvoje golupčića za jednu jedinu vežbu.

-A vi kao niste golupčići.-drsko sam odgovorio.

-Odlično! Upravo sam dobio još jednu ideju!-iznervirano je odbrusio.

Iz dzepa je izvukao neki dzepni sat. Meni dobro poznat. Izvrnuo sam dzepove i pitao se kada mi ga je maznuo.

-Ako vas dvoje uzmete ovo od nas dvoje oboje dobijate po trideset poena. Što je mislim dovoljno Toniju da predje u šesti nivo.

-Vrati mi to!-viknuo sam.

-Moraćeš da ga uzmeš.

On i Nataša su nabacili zlokobne osmehe na lice a on je vrteo sat u ruci. Moram da mu otmem. To sam maznuo od tate a on me je samo tako pustio da ga odnesem.
Bolje bi mu bilo da mi ga vrati odmah. Brzo sam pružio ruku da bih mu oteo sat ali on ga je jos brže pomerio.