Ritam života

47

-Hajde spusti to! Povredićeš i sebe i mene!

-Hoćeš da kažeš da sam nesposoban!?

-Ne, hocu da kažem da si glup!-jednostavno mi je izletelo. Mada tu nema laži.
On je nabacio onaj izraz lica koji govori „crkni već jednom".

-Imaš nešto da me pitaš da ti razjasnim ako ti nije jasno pa da te ubijem!?

-Ma nemaš ti hrabrosti za....-
Već sledećeg trenutka mi je opalio u nogu a ja sam bolno jauknuo.

-Misliš da nisam ozbiljan!

-Ne, mislim da nemaš hrabrosti da nekog ubiješ! Jednostavno to nije lako!

-Nije ni teško! Samo trebam da povučem okidač.

-Misliš? Ja nikad nisam nekog ubio ali znam da mi je teško da nekog ranim...bilo kog.

-Pa to što ti nemaš hrabrosti ne znači da ja to ne mogu! I još jednom pitam imaš li nekih pitanja!?

-Imam! Šta ce vam Hari!?

-Zato što pravi probleme u borbi i zato što je tvom ćaletu prijatelj.

-Najbolji prijatelj...-ispravio sam ga.

-Ne zanima me!

Oko pola sekunde pre nego što sto se začuo pucanj video sam nečiju siluetu kako staje ispred mene i pose pucnja kako se hvata za stomak. Nije mi trebalo dugo da prepoznam ko je to. Ko drugi ima talasastu smeđu kosu do ramena? Samo što Hari nije nameravao tako lako da se preda. Podigao je pištolj prema Vilijamu ali je samo dobio još jedan metak u grudi od kog je ovaj put pao. Nekoliko sekundi sam bio u šoku a onda sam izvukao pištolj iz Harijeve ruke i okrenuo se ka Vilijamu. „Toni čekaj..." nisam se obazirao na Harijeve reči nego sam pucao za Vilijamom koji je trčao ispred mene. Uspeo sam da ga samo ošinem jednom. On je otrčao do Lane i nešto joj rekao. Ona ga je srećno poljubila u obraz a on je izgledao kao da se topi u tom trenutku. Još sam mogao da ga pogodim...podigao sam pištolj i nanišanio ga kada mi je neko spustio ruku. Okrenuo sam se i video oči, tačnije oko iste boje kao moje i povez preko drugog oka.
„Molim te nemoj..." Majkl je izgledao uplašeno i zabrinuto. A i koji rodjitelj ne bi. Samo što mu je sin najveći idiot i derište na celom svetu! Pogledao sam još jednom besno u Majkla koji mi do sada ništa nije tražio. Još jedan pogled na Lanu i Vilijama koji su se već okrenuli i polako odlazili. Bacio sam onaj pištolj na zemlju iz sve snage a Majkl je samo zatvorio oči i dubogo udahnuo. Ja sam besno udarao drvo pored a onda se vratio do Harija. Ključao sam od besa i toliko sam želeo da ubijem i Vilijama i Lanu! Bacio sam se na zemlju pored Harija, Lanina vesela družina je počela da se razilazi. Gde ćeju sad! Nek se vrate pa da mogu da ih sve ubijem! Čupao sam travu pored sebe od besa. Tata je ubrzo došao pored mene a sa druge strane su bili Dzek i u njegovom zagrljaju Nataša. Andjela se držala po strani kao i svi ostali.

-Hajde Toni smiri se.-konačno je nešto rekao Hari.

-Kako da se sad smirim!-besno sam rekao.
Dzek je prišao pokušavajući da zaustavi krvarenje. Mada ja nisam video skoro toliko krvi na jednom mestu. Moj bes se iznenada pretvorio u suze koje su lile kao kiša.
-Hajde nemoj sad i da plačeš!-nastavio je Hari. Njemu je sve ovo izgledalo kao neka šala ili slično.
-Ko sad da pazi na mene ako ti se nešto desi!-ponovo sam počeo da vičem.

-Antoni, ti si dovoljno star da se brineš sam o sebi...

-Ma ja sam ti samo jedan klinac koji će da napravi glupost ako ga ostave samog!

-Nećeš.-rekao je uz smešak stavljajući mi ruku na vrat. Uh, to mi ljudi urade kad znaju da će nešto loše da se desi.
Sad se okrenuo prema tati:
-Pripazi da ne napravi neku glupost.-pokazivao je na mene.

-Hah, govoriš kao da ćeš sad ovde da umreš.

-Pa sve je moguće. Nismo mislili ni da će trojka Kris-Hari-Bil da se raspadne a sad si samo ti ovde dobro.

-To je bilo pre dvadeset godina...

-Znam.
Sada se okrenuo prema Džeku koji je imao zabrinut pogled.
-Možda i nisi baš tolki smarač...
progovorio je uz smešak pre nego što mu je pogled postao prazan a ruka pala pored mene. Ne, ne, ne, ne! Ne može da me ostavi ovako!
On mi je kao otac i ne može da umre! Jednostavno ne može! Samo čekam kada će da se okrene prema meni sa onim blesavim smeškom i kaže mi da idemo da se zezamo. Uvek je rizikovao sve zbog mene, ponekad me čak i previše branio. Samo još jedna rečenica od njega...jedna poruka kojih je do sada bilo preko milijardu...dao bih sve da mogu u ovom trenutku još jednom da mu kažem kako se osećam i da me on zagrli i da kaže da će sve biti u redu. Neko ko je bio uz mene toliko dugo da ode od ruke jednog običnog glupana kao što je Vilijam. Naći ću ga, a tada neće biti Majkla da ga brani niti bilo kog da me zaustavi. Možda će tu biti dve ili tri osobe kojima će on nedostajati ali moraće da se naviknu na život bez njega. Nastavio sam da plačem i nisam mogao da stanem! Nisam ni želeo da stanem! Mogao bih ovako celu večnost ako bi se on vratio samo na minut. Osetio sam ruku na mom ramenu i naglo se okrenuo. I mom ocu su oči bile pune suza ali nije plakao...dobro je to kontrolisao. U ovom trenutku bilo je potrebno da neko bude pri sebi. Pogledao sam oko sebe u Andjelu, tatu, Dzeka, u sve ali jedino što sam sad osećao bili su tuga, bol i neverovatna mržnja. Toliko jaka da mi se čininilo da ako sada potrčim mogao bih da stignem i Lanu i Vilijama i da ih oboje ubijem i prekinem ovo ludilo.

-Hajde Toni, idemo.-tata mi je polako rekao ustajući sa zemlje. Dzek je uradio isto samo malo sporije.

-Gde da idem!?-izdrao sam se što sam glasnije mogao.

-Nazad.-izgledalo je da se trudi da bude što smireniji.

-Ne idem ja nigde! Ostajem ovde!

-Ne možeš Toni...hajde molim te.

-Mogu i hoću!

Osetio sam kako me podiže i odvlači dalje. Nisam se opirao, dozvolio sam mu da uradi šta želi. Najbolje da me odmah ovde ubije tako da ne osećam ništa. Bilo je malo trenutaka kada sam želeo da sam mrtav. Ovo je jedan od tih trenutaka. Vruće suze su mi tekle niz obraze a i tesko sam hodao zbog noge. Nije mi sad bilo bitno da li me boli...iznutra boli mnogo više...do negde i treba da boli. To je znak da je postojao i da sam ga mnogo voleo. Sa druge strane je užasno...odvratno, i želim da prodje što pre. Mada znam da je to nemoguće. Nemoguće kao i da se hoda sa ovom nogom.
Nisu toliko ludi da do ovde dodju pešice. Bilo je tu nekoliko automobila. U jednom od njih sam zauzeo celo zadnje sedište. Umesto tate na vozačevo sedište je seo Dzek i odvezao me nazad. Gledao sam kroz prozor zadubljen u svoje misli. Stigli smo neuobčajeno brzo. Sačekao nas je Aleksandar koji je odmah počeo da čisti i previja ranu.
Pogled mi je bio usmeren u jednu tačku a bol od alkohola skoro nisam ni osećao.
Za tren oka sam ležao u krevetu u svojoj sobi. Deni, naravno, od kako se pomirio sa Lenom nije nikad u sobi. Bezvoljno sam gledao u svoju nogu i bio spreman da zaspim kada je neko ušao u sobu.

-Heej.-nežno je rekla Andjela sa blagim osmehom na licu. Sela je na rub kreveta umilno me gledajući. Samo što ja sada nisam bio raspoložen za priču niti za bilo čije društvo.

-Hajde izadji molim te...

Šta reći a ne zaplakati...
Malo sam poranila, ali napisala sam ovo još juče.
Vidimo se sutra ;)