Nova ja

Part 23.

Polako pocinjem da se budim. Vise ne mogu da odlazem to. Jos uvek je sve tiho. Slika pocinje da mi se stvara pred ocima ali veoma sporo zbog glavobolje. Veoma jake i jedva izdrzive glavobolje zbog koje imam osecaj da ce mi glava puci. Polako otvaram oci i navikavam ih na dnevnu svetlost. Predugo su bile bez nje.

Kada napokon otvorim oci i priviknrm se na svetlost osmotrim prostor u kom se nalazim. Bila je to bolnica soba. Veoma lrpa i velika. Bila sam jedini pacijent u sobi, a i jedina osoba. Nikog nije bilo pored mene sto me je veoma iznenadilo. Bila sam sigurna da sam cuka neciji glas.

U vazi pored su stojale, sada vec uvenule, crvene ruze, moje omiljeno cvece. Pitam se ko je to ostavio? Cvece izgleda stoji vec nekoliko dana ovde sto znaci da je ta osoba bila jos pre nekoliko dana. To me je malo rastuzilo.

Soba je bila velika. Izgleda da dan prolazi. Mogu videti kako suncevi zraci prolaze kroz zavese i stvaraju razne nijanse narandzaste, na vec nezno narandzastim zidovima. Ah tako lepo doba dana da se probudim.

Polako senka pocinje da raste. Poceh da jr pratim pogledom. Zavrsila se na mojoj ruci i ja tek tada primetih oziljak na mojoj ruci. Bio je to oziljak od oko 5cm i izgledao je uzasno. Pitam se odakle mi. Onda pogledam u drugu ruku i vidim jos par veoma malih oziljaka. Vec pocinjem da se plasim. Otkud mi svi ovi oziljci?! I otkud ja ovde? I gde mi je mama?

Pokusam da ustanem kako bih potrazila mamu ili nekog doktora, posto dam ocigledno u bolnici. Resim da prvo sednem jer znam kako moze lose da bude ako osmah ustanem jer sam dugo lezala. Uspem nekako da zauzmem sedeci polozaj, uz puno poteskoca. Ali kada sam pokusala da ustanem nisam mogla.

Pokusam da skupim noge, ne uspeva. Pokusam da ih pomerim bar malo, ali ne uspeva mi nikako! Ne mogu uopste da ih pomerim! Pocinje da me hvata panika koja mi sprecava da progovorim, da pozovem nekog da mi pomogne!

Opet pocinjr da mi bude hladno. Ali nr visr onako prijatno, sada vec posaje nepodnosljivo. Osecam kako pocinjrm da se tresem. Oci drzim cvrsto zatvorene i plasim se da ih otvorim.

Kroz glavu mi prolaze svakakve misli. Ne znam sta se ovde desava. Sta se desava sa mnom? I gde mi je mama?! I zasto sam ja ovde?

Iz mojih misli me je prekinulo otvaranje vrata. Cujem da neko ulazi ali nemam hrabrosti da otvorim oci. Cujem kako mi prilazi i kada shvati da sedim rece. "Oh Boze! Napokon! Ana, da li me cujes? Ana?" Bio je tako nezan i meni nepoznat glas.

Klimnem glavom, i dalje zatvorenih ociju. "Ana, uredu je. Sve je proslo. Slobodno otvori oci. Ne plasi se." Na njegove reci jos jace zatvorim oci, ali kada je spustio ruku na moje rame polako otvorih.

Ispred mene je stojao maldi doktor. Izgleda da se tek zaposlio. Imao je tamnu kosu i plave oci. Imao je prijateljski osmeh, a u ocima sam mogla videti zabrinutost.

"Hej uredu je. Ne plasi se. Kako se osecas?"-"Ah, ne znam. Veoma sam umorna. I ne mogu da pomerim noge." Pogledao mr je zamisljeno, kao da bira reci. "Pa to je normalno. Pretrpela si veliku nesrecu, a i dugo si bila u lezecem polozaju bez ikakve fizicke aktivnosti. Misici ce se opustiti mozda vec veceras."

Rekao je ali me nije ubedio. Mislim da nije ni sebe. "Ali sta mi se dogodilo? I gde ne moja mama?" Pogledao me je zacudjeno. "Pa za se ne secas Ana?" Rekao je sa velikom dozom iznenadjenja u glasu.

" Ne ne secam se!"-"Koliko ja znam sve je pocelo kada si bila kod svoje drugarice, mislim da se zove Mila, kuci i onda..." Tu se zaustavio jer sam mu pokazala rukom da to uradi.

Pocela sam da se prisecam svega. Osecam kako mi suze klize niz obraze.
O ne! Nije se valjda sve to dogodilo?