Nova ja

Part 24.

Flashback:

A onda je zazvonio fiksni. Njena majka je prebledela. Znala sam da je nesto u vezi Mile i sudeci po izrazu njenog lica nesto lose se desava.

"Mama sta se desava? Mama?!" Povikao je Riv ali njegova majka je samo plakala. Nije imala snage bilo sta da kaze. Riv je prisao i uzeo telefon. "Ko je to?! Gde mi je sestra?! Sta?! Ne, ne, cekaj!" 

U sledecem trenutku Riv je stojao izbezumljenog lica i gledao majku. Ona je i dalje plakala ali je sad sedela na fotelji. Prisla sam Rivu. Stavila sam ruku na njegovo rame na sta me je on pogledao uplasenim i zabrinutim pogledom. I dalje je imao izbezumljeni izraz lica.

"On... Uzeo mi je. Ja... Ovo je moja krivica. Nisam smeo da joj dozvolim da ode sa njim. Nisam smeo!Ubice je. Kao da mu nisu bili dovoljni Tom i Mark. A i sta sam se ja pa mesao. Oh sve je ovo moja krivica!"  

Pocinje sve vise da vice. Vidim kako mu krecu suze. Prilazim i zagrlim ga jako. Isprva sam samo ja njega grlila a onda mi je uzvratio zagrljaj. Poceo je jos vise da place.

"Riv reci mi sta se dogodilo. Kakve veze imaju Tom i Mark sa Milinim nestankom? I ko ju je odveo? Reci mi." Rekla sam nezno kada se smirio. Na to me je samo odgurnuo od sebe, nezno ali opet bezosecajno. Gledao me je neko vreme kao da se dvoumio da li da mi kaze ili ne.

"Ana idi kuci. Bolje je za tebe ad se ne mesas. Recicu ti sve ali ne sada. Ako zelis mogu te ispratiti. Mislim da je kasno i da bi trebala da odes kuci." Rekao je skroz hladno. Bez imalo osecanja. Kao da je i poslednja mrva ljubavi prema meni nestala.

Flashback end:

Opet pocinje da me boli glava. Jedva drzim oci otvorene od bola. "Uredu je Ana. Mislim da je to dovoljno za danas." Rekao je doktor Klej.  Tako je dobar prema meni. Svakog dana mi pomaze da se setim jos necega ali to ide veoma sporo. 

Jos uvek ne mogu da pomerim noge. To pocinje sve vise da me plasi. Iako doktor Klej kaze da ne treba da se brinem ja se ipak brinem. Ipak nije mala stvar probuditi se nakon godinu i po i ne secati se nicega sta se desilo i sta vas je dovelo u tu situaciju. Plus sto ne mogu da se pomeram i sto vec par dana nema nikog da mi dodje. 

Doktor Klej je rekao da je dovoljno za danas. Znam da nismo postigli neki uspeh ali ja jednostavno ne mogu to. Znam da se dogodilo nesto lose i plasim se da se setim svega. Sama pomisao na to mi ispunjuje oci suzama i kvasi obraze istim.

On i jedna medicinska sestra su mi jedino drustvo ovde. Nije da se zalim ali bi mi prijalo da vidim nekog svog. Ne mogu da verujem da jos niko nije dosao. Nemoguce je da nikom nije stalo. A mozda oni ni ne znaju gde sam? Cini mi se da je ovo neka privatna klinika.

Sve u svemu mislim da sam zasluzila malo odmora. Pokusala sam sto udobnije da se smestim, sto je bilo tesko, i da spavam. Htela sam da se odmorim. Tako mi je potreban odmor. Znam da sam bila u komi godinu i po dana ali ja sam tada bila polu svesna. A i konstantno je tu bio strah sa kojim se nisam mogla izboriti i koji me je  uporno kocio. Kao i sada sto me koci u prisecanju.

Ubrzo sam zaspala. Stvarno sam se nadala da cu se odmoriti. Ali kako sam  mogla kada mi je on uporno dolazio u san! Oh zasto me progonii?!