Moj izbor 🔚

1

Buljim u parče papira koje sam pronašla u sobi svog sina. Ne mogu da dišem, u glavi mi se vrti, grudi me stežu a suze prete da me poplave.

Moj sin. Uzeli su mog sina. Pročitam ponovo poruku.

Ukoliko želiš da ponovo vidiš sina, ubedićeš Sinana Egemana da povuče ponudu za tender. Bez policije.

Oteli su ga, zbog njega. Posle sedam godina i hiljade kilometara neko je saznao ko je otac mog sina. Ovo se ne dešava, ovo nije istina!

Pala sam na kolena i počela da jecam. Boli me duša, srce, boli me i ono što nemam. To je moje dete, jedina svetlost u mom životu, sve što imam, i neko ga je uzeo od mene.

Sakupim na brzinu neophodne stvari, moram da se vratim kući.

Vozim kao luda, pretičem, sečem, ignorišem znake . . . Uradiću sve samo da ponovo vidim sina. Pre skoro sedam godina kad sam se vozila ovim istim putem ali u suprotnom smeru, zaklela sam se da se nikad više neću vratiti u rodni grad i to samo zbog njega. I skoro sam uspela u tome. Stvorila sam sebi dom sa sinom, povremeno se čujem sa roditeljima koji su se u međuvremenu preselili u Švajcarsku kod mog brata, stare prijatelje ne zovem, stvorila sam sebi nove a njega, kretena koji me je uništio sam zaboravila. I bila sam dobro, bila sam skoro pa savršeno. A sad . . . sad ronim suze i planiram da ga molim za pomoć.

***

Stariji od mene, zgodan, uspešan, čovek koji zna šta želi od života . . . znao je kako da me osvoji, učini poželjnom i zaludi. Bio je sav moj svet, sve što sam videla i sve što sam želela, ali nisam bila dovoljna. On je meni bio jedini a ja njemu jedna od mnogih.

Udahnem duboko i uđem zgradu, vidim da je još uvek njegova, samo se nadam da je tu.

- Želim da razgovaram sa Sinanom.

- Imate li zakazano? – pita me sekretarica koja izgleda bolje od modela. Njegov tip žena, pomislim ironično.

- Ne, ali primiće me. Nikolija Samardžić.

- Samo trenutak.

Ne dajem joj trenutak već krećem za njom.

- Gospodine imate posetu.

- Nisam tu! – čujem njegov grub glas ali ne dozvolim da me zastraši.

- Za mene jesi – prođem pored sekretarice i vidim u njegovoj ruci automobil mog sina i njegovu sliku.

- Ti si ga oteo! – viknem i dođem besno do njega. Uzmem sliku i automobil mog sina.

- Gde je on? Gde mi je sin?!!!

- Znači istina je. Tvoj je – progovara i mršti se.

- Gde je? Kunem ti se Sinane ako si mu nešto učinio ubiću te – odrobijaću ga bez milosti.

- Nisam – okreni sliku.

Ubijem ga pogledom ali okrenem sliku.

O Bože,

- Uradićeš sve što traže i vratićeš mi sina! – naređujem mu i otvorim svoju torbu.

- Nisam obavestila policiju – pružam mu poruku koju su mi ostavili.

Pročitao je i namrštio se.

- Moraš da povučeš tu ponudu.

- Je li istina?

Znala sam šta me pita, zanima ga da li je Mateja zaista njegov sin. Rekla bih da nije, ovog trenutka bih ga slagala kad bi znala da će mi svejedno pomoći. Ali ne mogu, jer sam videla njegovu drugu stranu, lošu stranu. Čovek kog sam obožavala postao je neko drugi. Vreme je prema njemu bilo velikodušno, i dalje je tip sa impresivnom crnom kosom, prodornim crnim očima, i dalje je izgledao dobro ali ovaj put sam pametnija, znam odlično šta se nalazi ispod svega toga.