Moj izbor 🔚

8

- Mama?

- Molim? – okrenem se ka Mateji.

- Budi se – drma me.

- Šta? Ti si budan? Koliko je sati?

- Moj krevet je mokar.

- Upiškio si se? – rasanila sam se.

- Nisam! – vuiknuo je uvređeno.

- Zašto je onda mokar?

- Svuda je rasipana crvena boja.

- Crvena boja? – o čemu ovo dete govori?

- Hajde, pokazaću ti.

- Idem. Šta li si ti noćas radio u sobi?

- Ništa, časna reč.

- Aha.

- Pogledaj.

Priđem njegovom krevetu i stvarno je crven, ali to nije boja . . .

- O Bože! – stavila sam ruku na usta. Ovo je krv. Krv u spavaćoj sobi mog sina. Panika me obuzima.

- Mama?

- Dođi – hvatam ga za ruku i odvlačim odatle.

- Lena! – lupam na njena vrata.

- Lena - uđem unutra.

- Hej.

- Budna si. Jesi li dobro?

- Da. Zašto?

- Mateja idi kod Lene. Ne izlazite – zatvorim vrata i krenem po telefon.

U glavi mi se vrte samo dve reči. Krva osveta.

- Hajde, javi se. Javi se!

- Nikolija.

- Sinane! Odmah da si došao ovamo! – vičem kao luda.

- Zašto? Jeste li dobro?

- Nismo dobro? Dok je Mateja spavao neko je sipao . . . krv po njegovom krevetu.

- Šta?

- Krv Sinane. Posteljina mu je krvava!

- Neko je bio u kući?

- Očigledno, zovem policiju.

- Ne, dolazim odmah. Pozvaću tvoje obezbeđenje.

Prekinem vezu i vratim se kod Lene u sobu.

- Mama – Mateja je skočio.

- Nikolija.

- Dođi – grlim ih.

- Sve je u redu – pogledam u Lenu da skonta da nešto nije u redu.

- Gospođo Nikolija?

- Ko je to? – pita Lena.

- Obezbeđenje, dođite.

- Jeste li dobro? – pita me tip od juče, a iza njega je još jedan.

- Spavaća soba mog sina. Niz hodnik druga vrata desno – ostavim ih i vratim se u dnevnu sobu.

- Mama ruke ti se tresu.

- Nije to ništa.

- Nisam glup. Ko si ovi ljudi?

- Oni su tu da nas štite.

- Od koga? – mršti se kao njegov otac.

- Ne znam sine, tvoj otac želi da nas čuvaju.