- Mama?
- Molim? – okrenem se ka Mateji.
- Budi se – drma me.
- Šta? Ti si budan? Koliko je sati?
- Moj krevet je mokar.
- Upiškio si se? – rasanila sam se.
- Nisam! – vuiknuo je uvređeno.
- Zašto je onda mokar?
- Svuda je rasipana crvena boja.
- Crvena boja? – o čemu ovo dete govori?
- Hajde, pokazaću ti.
- Idem. Šta li si ti noćas radio u sobi?
- Ništa, časna reč.
- Aha.
- Pogledaj.
Priđem njegovom krevetu i stvarno je crven, ali to nije boja . . .
- O Bože! – stavila sam ruku na usta. Ovo je krv. Krv u spavaćoj sobi mog sina. Panika me obuzima.
- Mama?
- Dođi – hvatam ga za ruku i odvlačim odatle.
- Lena! – lupam na njena vrata.
- Lena - uđem unutra.
- Hej.
- Budna si. Jesi li dobro?
- Da. Zašto?
- Mateja idi kod Lene. Ne izlazite – zatvorim vrata i krenem po telefon.
U glavi mi se vrte samo dve reči. Krva osveta.
- Hajde, javi se. Javi se!
- Nikolija.
- Sinane! Odmah da si došao ovamo! – vičem kao luda.
- Zašto? Jeste li dobro?
- Nismo dobro? Dok je Mateja spavao neko je sipao . . . krv po njegovom krevetu.
- Šta?
- Krv Sinane. Posteljina mu je krvava!
- Neko je bio u kući?
- Očigledno, zovem policiju.
- Ne, dolazim odmah. Pozvaću tvoje obezbeđenje.
Prekinem vezu i vratim se kod Lene u sobu.
- Mama – Mateja je skočio.
- Nikolija.
- Dođi – grlim ih.
- Sve je u redu – pogledam u Lenu da skonta da nešto nije u redu.
- Gospođo Nikolija?
- Ko je to? – pita Lena.
- Obezbeđenje, dođite.
- Jeste li dobro? – pita me tip od juče, a iza njega je još jedan.
- Spavaća soba mog sina. Niz hodnik druga vrata desno – ostavim ih i vratim se u dnevnu sobu.
- Mama ruke ti se tresu.
- Nije to ništa.
- Nisam glup. Ko si ovi ljudi?
- Oni su tu da nas štite.
- Od koga? – mršti se kao njegov otac.
- Ne znam sine, tvoj otac želi da nas čuvaju.
أنت تقرأ
Moj izbor 🔚
عاطفيةNikolija je napustila svoju porodicu, prijatelje i njega. Pobegla je glavom bez obzira kada je saznala kakav je zapravo otac deteta koje će roditi. Proklela je svoju sudbinu i njega. Zaboravila je na svoje srce i posvetila se odgajanju svog sina. Al...
