Moj izbor 🔚

22

Sinan Egemen

Moja kazna

Od kako znam za sebe znam da ću umreti od metka. Lepo ljudi kažu "Ko se mača lati, od mača i gine". Možda su me opkolili i možda će ova zgrada uskoro odleteti u vazduh ali ja sam i pre ovoga mrtav čovek. Ubila me je slika koju sam jutros spalio, slika na kojoj je ona u naručju drugog čoveka sa troje dece oko sebe među kojima je i moj sin, srećna je, to nije odglumila.

Hiljadu puta sam poželeo da se promenim zbog nje i hiljadu puta sam odustao. Mrzeo sam je, povredio sam je, izneverio sam je . . . ali ne onoliko koliko sam je voleo. Nikad joj to nisam rekao, bar ne samo za njene uši. Nikad se nisam pošteno borio za nju, kako? Ja ni ne umem da živim pošteno.

Shvatio sam je olako, dok sam ja uvideo istinu ona je postala druga osoba, kako je vreme sve više prolazilo pretvorila se u lavicu koja bi učinila apsolutno sve za našeg sina. Žalim najviše za tim što joj nisam priznao koliko sam ponosan na nju, divim se svemu što je učinila.

Nerado to priznajem sebi ali donela je dobru odluku za sebe i našeg sina. Ono malo ljudskosti što je ostalo u meni drži se svoje reči i ne traži je više, ali gad često ispliva na površinu obiđe je i bori se sa čašću da uradi nešto glupo. Međutim moj protivnik nije glup, pobrinuo se na sve načine da mi veže ruke, ne mogu joj prići.

Udahnem duboko i prizovem utehu kučku.Hranim se činjenicom da me nije potpuno zaboravila. Kako to znam? Ona mi je sama otkrila, na dan njenog venčanja. Nadmudrila me je u mojoj igri, ona, jedina koja je otišla od mene i jedina koju sam želeo a nisam umeo da sačuvam.

- Nećeš preživeti - moj neprijatelj me vraća u sadašnjost.

- Imam vesti za tebe, nećeš ni ti.

Napunim pištolj i spremim se. Ovo se mora jednom završiti.