- Majkle prestani – upozoravam ga već treći put.
- Šta? – pravi se nevešt.
Došli smo zajedno na proslavu jubileja desetogodišnjice od otvaranja firme Gold, oni su nam jako važni klijenti a osim toga Majkl je jako dobar prijatelj sa vlasnikom.
- Znaš ti šta – stalno me ljubi, obraz, nos, rame . . . Zajedno smo skoro tri meseca a on se ponaša kao da smo tinejdžeri.
- Navučen sam na tebe, šta da radim?
- Za početak budi pristojan.
- Nisam te video dva dana, gladan sam te.
- I ti si meni nedostajao – kad Majkl ode na put Marija je kod nas, ne putuje često ali ipak mi nedostaje, vezala sam se za njega previše. Osećam se sigurno kad je on tu.
- Hoćeš da se izgubimo odavde?
- Došli smo pre manje od pola sata.
Namusio se ali nije navaljivao.
Izdržao je još pola sata onda je ponovo počeo da me ljubaka i krenuli smo kući.
Deca su kod mene, tako da smo otišli kod njega, Majkl je još s vrata počeo da me skida.
- Polako – smejem se dok pokušavam da raspetljam moju ogrlicu koja se upetljala u njegov rukav.
- Zvoni ti telefon - mršti se.
- Javi se.
- To je Mateja. Kaži Mateja . . . Sa mnom je . . . Šta želite da jedete? . . . Picu? Može . . . Dobro donećemo. Ćao.
- Gladni su?
- Da. Jesi li uspela?
- Jesam.
- Znaš . . . treba nam jedno mesto za život.
- Kako to misliš?
- Mislim da treba da živimo svi zajedno, deca, ti, ja i Luna naravno. I da kupimo tog psa - deca su navalila da kupe psa.
- Ou . . . pa . . . to je praktično – zaista jeste.
- Jeste, možemo da kupimo drugu kuću jer je ova malo nezgodna i mala.
- Misliš da smo spremni za taj korak? Nije li rano?
- Nemamo po dvadeset godina.
- To je tačno.
- Volimo se, deca nam se odlično slažu. Zašto da komplikujemo?
- Tačno, argument su ti jako dobri.
- Hvala, pa šta kažeš?
- Razgovaraćemo sa decom, ako se oni slože onda u redu.
- Onda u redu – nasmešio se i poljubio me.
Deca su se momentalno složila, još kad su čuli da će dobiti psa, ma poludeli su. Lena je međutim odbila.
- Luna ti znaš da te volim kao mlađu sestru – Majkl je ohrabruje.
- Znam ali . . . vreme je da se osamostalim. Imao dobar posao, dečka . . . – nasmešila se.
- Mnogo ti dugujem – pogledala je u mene.
- Pružila si mi dom, pomogla si mi da završim fakiltet i volim te. Ali vi ste sad porodica, treba da budete sami i da uživate.
- Uvek ćeš imati dom kod nas – razumem njenu odluku.
ESTÁS LEYENDO
Moj izbor 🔚
RomanceNikolija je napustila svoju porodicu, prijatelje i njega. Pobegla je glavom bez obzira kada je saznala kakav je zapravo otac deteta koje će roditi. Proklela je svoju sudbinu i njega. Zaboravila je na svoje srce i posvetila se odgajanju svog sina. Al...