Moj izbor 🔚

16

- Majkle prestani – upozoravam ga već treći put.

- Šta? – pravi se nevešt.

Došli smo zajedno na proslavu jubileja desetogodišnjice od otvaranja firme Gold, oni su nam jako važni klijenti a osim toga Majkl je jako dobar prijatelj sa vlasnikom.

- Znaš ti šta – stalno me ljubi, obraz, nos, rame . . . Zajedno smo skoro tri meseca a on se ponaša kao da smo tinejdžeri.

- Navučen sam na tebe, šta da radim?

- Za početak budi pristojan.

- Nisam te video dva dana, gladan sam te.

- I ti si meni nedostajao – kad Majkl ode na put Marija je kod nas, ne putuje često ali ipak mi nedostaje, vezala sam se za njega previše. Osećam se sigurno kad je on tu.

- Hoćeš da se izgubimo odavde?

- Došli smo pre manje od pola sata.

Namusio se ali nije navaljivao.

Izdržao je još pola sata onda je ponovo počeo da me ljubaka i krenuli smo kući.

Deca su kod mene, tako da smo otišli kod njega, Majkl je još s vrata počeo da me skida.

- Polako – smejem se dok pokušavam da raspetljam moju ogrlicu koja se upetljala u njegov rukav.

- Zvoni ti telefon - mršti se.

- Javi se.

- To je Mateja. Kaži Mateja . . . Sa mnom je . . . Šta želite da jedete? . . . Picu? Može . . . Dobro donećemo. Ćao.

- Gladni su?

- Da. Jesi li uspela?

- Jesam.

- Znaš . . . treba nam jedno mesto za život.

- Kako to misliš?

- Mislim da treba da živimo svi zajedno, deca, ti, ja i Luna naravno. I da kupimo tog psa - deca su navalila da kupe psa.

- Ou . . . pa . . . to je praktično – zaista jeste.

- Jeste, možemo da kupimo drugu kuću jer je ova malo nezgodna i mala.

- Misliš da smo spremni za taj korak? Nije li rano?

- Nemamo po dvadeset godina.

- To je tačno.

- Volimo se, deca nam se odlično slažu. Zašto da komplikujemo?

- Tačno, argument su ti jako dobri.

- Hvala, pa šta kažeš?

- Razgovaraćemo sa decom, ako se oni slože onda u redu.

- Onda u redu – nasmešio se i poljubio me.

Deca su se momentalno složila, još kad su čuli da će dobiti psa, ma poludeli su. Lena je međutim odbila.

- Luna ti znaš da te volim kao mlađu sestru – Majkl je ohrabruje.

- Znam ali . . . vreme je da se osamostalim. Imao dobar posao, dečka . . . – nasmešila se.

- Mnogo ti dugujem – pogledala je u mene.

- Pružila si mi dom, pomogla si mi da završim fakiltet i volim te. Ali vi ste sad porodica, treba da budete sami i da uživate.

- Uvek ćeš imati dom kod nas – razumem njenu odluku.