Moj izbor 🔚

2

Život mi se vratio u normalu, skoro pa u normalu. Od kad sam se vratila kući primetila sam neke ljude oko moje kuće, tačnije ljude koje sam ranije viđala u Sinanovoj blizini. Nisam više naivna klinka i znam odlično da on neće zaboraviti činjenicu da ima sina, za njega je sin kruna porodice, krv, svetinja, naslednik. Samo ne znam šta radi, ne znam šta čeka. Nemam odgovore i ne pada mi na pamet da ih tražim, zato se pravim da ne primećujem senke oko sebe i svog sina.

- Ćao Lena, kakav je bio Mateja?

- Odličan, želi da se vrati u vrtić.

- I ja sam o tome razmišljala – malo sam se bojala zbog otmice ali ne mogu ga večito kriti.

- On gleda crtani a ja idem da se nađem sa Milošem.

- Lepo se provedite i budite dobri.

- Hoćemo – nasmešila se i otišla je da se spremi.

Lena je moja desna ruka, upoznala sam je u bolnici dok sam bila trudna, ona je bila izgubljena devojka sa pirsingom i tužnim pogledom, upravo je izgubila majku. Sprijateljile smo se u bolnici, saznala sam da je sama i bez prihoda, zato sam joj ponudila posao. Ona održava moju kuću i pomaže mi oko sina, za uzvrat joj dajem platu, smeštaj i plaćam njen fakultet, ove godine će diplomirati na ekonomskom fakultetu i veoma sam ponosna na nju.

Ne znam zašto sam joj pomogla ali kad sam je upoznala videla sam preplašenu sebe, kad sam ostala trudna napustila sam sve i obrela sam se u nepoznatom gradu ali imala sam plan. Sinan je bio velikodušan prema meni, kupio mi je auto i stalno mi je poklanjao skupocen nakit i satove, kad sam saznala da me je svo vreme varao i lagao htela sam sve da mu vratim ali trudnoća me je sprečila, nisam mogla da izdržavam dete od ljubavi i nisam želela da budem na grbači svojim roditeljima. Zato sam skovala plan, prvo sam pobegla kao muva bez glave i zaglavila sam u nekom jeftinom hotelu, nakon što sam isplakala sve suze uzela sam olovku i papir i odredila prioritete u životu do rođenja bebe. Prodala sam njegov automobil i kupila sam manji i jeftiniji, onda sam prodala većinu nakita koji mi je poklonio, nisam htela sve da prodam, i prodala sam nakit koji sam dobijala od roditelja i familije. Kupila sam sebi malu belu kućicu sa divnom ogradom, imala sam sreće jer ljudi koji su je prodavali želeli su što pre da je se otarase, žurili su kod ćerke u Nemačku, odmah sam se preselila jer je več bila uređena. Onda sam krenula na fakultet jer su mi ostala samo tri ispita do kraja, dok sam učila pronašla sam i posao u jednom kafiću preko puta advokatske firme što se ispostavilo kao pun pogodak. Nakon tri meseca sam diplomirala i podnela sam papire za pripravnički staž u firmi preko puta kafića u kom sam radila. Nekoliko ljudi me je prepoznalo i prihvatili su moj zahtev.

Nije sve bilo banjno, poslednjih mesec dana trudnoće sam provela u bolnici ali upoznala sam Lenu i na neki način smo pomogle jedna drugoj. Danas živim u istoj maloj beloj kući ali uređenoj po mom ukusu, radim u istoj firmi ali kao advokat sa punim radnim vremenom, odgajam sina uz pomoć devojke koja mi je poput sestre i može se reći da je moj život normalan, izuzev onog što se desilo prošle nedelje.

- Mateja jesi li gladan? – pitam sina.

- Aha, želim špagete – nije me ni pogledao, zalepio se za tv.

- Mateja – ugasim tv.

- Gledao sam to.

- Znam ali moramo da razgovaramo.

- Slušam.

- Moraš da se vratiš u vrtić.

- Može, dosadno mi je i nedostaju mi drugovi.

- Onda smo to rešili, idem da ti skuvam špagete.

- Oki-doki mama.

***