#1 Samo budi tu 🔚

Četvrto poglavlje

Ležim u krevetu budna već neko vreme i čekam da tata izadje iz kuće da bih ustala. Ne želim da vidi mene u ovakvom stanju. Pretpostavljam da sam sva natečena od silnog plakanja.

Sinoć sam čvrsto obećala sebi da više o Vuku neću misliti, ali naravno prvo što mi je proletelo kroz glavu kad sam otvorila oči je on.

Debil sam ,znam. Sve znam. Doduše nije da sam neko bitan u njegovom životu  pa da je morao da stvarno prošeta sa mnom. I eto,čim pomislim na njega ljutnja me prolazi.

Da li sam ja toliko prsla da ne kontam da me je ispalio ili šta? 

Ustanem iz kreveta,odvezem se u kupatilo i obavim jutarnju higijenu. Doručkujem pa onda se namestim pored prozora.

Gledam kako pada letnja kišica i dobijem želju da izadjem napolje.
Pa što da ne?
 
Izadjem napolje i gledam u nebo dok me topla julska kiša kvasi.
"Bože ako te ima tamo gore ,bilo bi lepo da mi konačno u nečemu krene. Znaš da se ne žalim na sve što me je snašlo ali opet , makar nešto lepo da mi se dogodi."

I onda osetim da se podižem u vis polako. Šta je ovo neki ekspres božiji odgovor na molbe?

Ali ipak ne, čim mi se poznati miris uvuče u nozdrve shvatam šta se dešava. Okrenem glavu na desno i nasmejem se  Vuku.

"Šta radiš to?"
"Nosim te da ne kisneš više."
" Ja sam izašla sa namerom da pokisnem."
Smejem se ja njemu,smeje se on meni. Meni se u glavi opet vrti i sad se najiskrenije molim Bogu da se ne onesvestim opet. Samo bi mi to falilo da se blamiram još više.

On me i dalje ne spušta nego korača sa mnom po ulici i kada dodjemo do njegovog dvorišta spušta me na klupicu ispod lipe.

"Nisam stigao sinoć da prošetamo pa da se odužim. Može kafa?"
I tek tako opet se topim . I zaboravljam da sam sinoć plakala zato što nije došao.
"Može."
Osmehnem se najače što mogu i zatreperim sva od sreće. I ne primetim da je otišao po tu kafu.

Sedimo tako kao dva propaliteta na kiši ,ispod lipe i pijemo kafu.
Nikad lepšu kafu nisam popila.

"Imam nešto za tebe. "
Trči opet u kuću i  donosi mi kinder jaje.

Zakolutam očima i pružim ruku ali on me privuče u zagrljaj i poljubi me u obraz.

Zabezeknuto gledam u njega bez ikakve mogućnosti da kažem nešto pametno.

"Izvinjenje za sinoć. Video sam se sa nekim drugom oko nekog posla pa se to odužilo. "
I bam! Vuk me slaže a da nije ni trepnuo. Mislim videla sam slike od sinoćnog provoda sa onom likušom. I imam jedno 547 svedoka koji su mu na listi prijatelja.

Izgubim volju da i dalje sedim sa njim na klupici.

"Ma opušteno,nema problema. Trebalo bi da krenem,imam obaveza kući."
" Aha,okej. "
Krene da me podigne ali ga zaustavim pokretom ruke.
"Doguraj mi samo kolica ako nije problem?"
"Nije naravno."

Prošlo je dvadeset dana od tog dana na klupici a Vuka niti sam videla niti sam se čula sa njim. Nije da brojim koliko je vremena prošlo. Možda je i on shvatio da se sve vidi na društvenim mrežama pa ga je bilo sramota.
 
Uostalom nije ni bitno. Danas je 15-ti avgust što znači moja tromesečna kontrola.  Čekam u kolima da tata izvadi kolica iz gepeka pa da udjemo u bolnicu.

Kako se otvore klizna vrata bolnice tako me zapljusne miris dezinfekcionih sredstava. Želudac kreće polako da mi se okreće jer mrzim taj sterilni miris koji se uvlači pod kožu.

Tata kao da zna stegne me za rame i blago me pogleda. Srce krene da mi dobuje u grudima jer se približavamo vratima sa zlatnom pločicom.

Ortoped. Igor Ivković.

Tri godine dolazimo ali svaki put čujem isto. Nema pomaka . Kičmena moždina suviše oštećena,lekovi ne pomažu,operacije ne dolaze u obzir.

Uzdahnem duboko pa se iznova pripremim da čujem iste reči. Kao da ima više smisla. Treba mi jebeno čudo!

Kad se vratimo kući posle kontrole tata će opet nazvati Kostu,pa će zajedno proklinjati sudbinu. Onda će popiti koju čašicu više i izvući majčinu sliku iz fioke u kuhinji gde ju je "sakrio".

Proklinjaće sudbinu,proklinjaće Vesnu,Srbiju ,Boga a u nekom najudaljenijem delu svoga mozga i moga brata jer je on vozio.

Spremna sam za isti scenario.
U ordinaciji nas ne sačeka doktor i dobrodušno se nasmeje.
"Dobar dan Petrovići.Kako ste danas?"
Tata samo šmrkne kroz nos ali ga boknem laktom pa se primiri. Nije on kriv za moju situaciju.
"Dobro smo doktore ,hvala na pitanju. Kako ste vi?"
"Kao i uvek. Posao mi preokupira većinu vremena.Ne žalim se, pomažem ljudima. No,nismo ovde da pričamo o meni već da vidimo kakva je situacija. "

Pih,isto kao i uvek.  Ali ništa mi drugo ne preostaje da se nadam mom čudu.

"Pa Petrovići,konačno imam dobre vesti za vas!"