#1 Samo budi tu 🔚

Dvadeset treće poglavlje

-Tijana-

Srce mi kuca u ušima i odjednom se čitava soba okreće oko mene. Rekao je da ostaje dok ne prohodam,rekao je da će biti uz mene čitav moj oporavak. Rekao je da me voli. Ili možda ne? Možda je ipak shvatio da nisam ja za njega,možda ima neku devojku koja ga čeka u Americi. Prolaze mi ispred očiju svi naši zajednički trenutci,svaki poljubac,svaki dodir.Sve reči koje mi je rekao i sve reči koje mi je ćutanjem govorio. Zar je sve bila laž? Suze mi greju obraze i ne pokušavam da ih zadržim ,ne pokušavam da budem jaka jer ja to trenutno nisam. Mislim da što se tiče njega nikada neću ni biti jaka. On je moja slabost,moj porok,moja droga.

Dok meni suza suzu stiže on je već na kolenima ispred mene i briše mi suze rukama. Pokušavam da ga odgurnem ali nemam snage. Sva moja snaga je na neki neobjašnjiv način isparila iz mene.
"Lutko.. moram se vratiti..."
"Ne.."

Zskvičim kao neko prase od bola koji mi para grudi.
"Tijana,moja sestra.. u bolnici je ponovo."

Kako je pomenuo sestru malo sam se primirila i popustila svoj stisak na njegovim ramenima.
"Njen bivši muž je pobegao iz zatvora.. i pretukao je ponovo.."

Glupačo glupa! Treba da te mrzi,da ti okrene ledja zauvek! Sestra mu je polomljena a ja jaučem iako mi ništa još nije ni rekao.
"U komi je. Ne veruju da će ostati živa."

Sve ono što sam pomislila je neopravdano ,bez razloga sam se kidala .
"Ja..izvini.."

Oči mu zasuze  dok me podiže u  svoje naručje i zatim zajedno sa mnom klizi na pod ne puštajući me nijednog trenutka. Zagrli me čvrsto da pomislim da ostajem bez vazduha.

Njegova ramena krene da se malo po malo sve više potresaju i onda shvatam da moj muškarac plače.
Bolele su me tatine suze pre tri godine,bolele kao nikada nikog. A sada ovo je nova vrsta boli. Njegova bol kida i mene na deliće. Neko je povredio deo njegove duše,njegovu sestru. Ja bih bila luda od boli i nemoći da se nešto desi Kosti .

Natopio je moju majicu svojim suzama a ja sam ga pustila da plače . Bila sam njegovo rame za plakanje kao što je i on bio meni.
Zajedno delimo sve. Samoj bi sebi odsekla glavu zbog misli koje su me mučile zašto odlazi a sada ga gledam kako kida sam sebe jer ne može joj pomoći. Može samo da bude tamo i da je drži za ruku,da moli Boga da je ne šalje na nebo.

Njegov stisak oko moga struka polako popušta da bi on šakama izbrisao suze pa me zatim pogledao.

Oči su mu tamno plave i vodenaste,tužne,pogubljene i ranjene.

"Ljubavi.. ja moram otići. Ne bih sebi oprostio da ne budem pored nje u zadnjim trenucima njenog života. Moram."

Srce me se stegne i niz kičmu se spušta jeza zbog jednog mladog života koji se gasi. Gasi se zbog jednog nasilnika koji nije trebao da se rodi,gad koji podiže ruke na slabije od sebe.

Klimam glavom i nemo ga ljubim u obraze ,u usne ,čelo.
"Tijana?"
"Hm?"
"Volim te ljubavi,nemoj to da zaboraviš."

Poljubi mi šaku pa je prisloni na svoje grudi tek toliko da osetim otkucaje njegovog srca.
"Zbog tebe kuca,za tebe upamti to. Samo budi tu u mom srcu."
"Obećavam ."

Poljubim ga nežno i polako .
"Zauvek?"
"Zauvek Dejmone."

Teško sam zaspala tu noć kada je otišao. Vrtela sam se po krevetu  slomljena što zbog njegove sestre ,što zbog njega. Nijednom do sada nismo bili razdvojeni.

Navikla sam se na njegov poljubac,na njegov dodir,miris.
Tek je otišao a ja već osećam da se gušim bez njegovog prisustva . Kao da je sve do sada bila neka šarada a samo njegovo prisustvo je bilo jedino stvarno i pravo.

Probudila sam se ujutru polomljena i umornija nego ikad pre.

Ustala sam ,umila se oprala zube pa izvukla crvenu haljinicu dugih rukava koju sam htela danas da obucem. Gledam u nju i žao mi je da je nosim ako me on neće videti u njoj . Onda shvatim da bi on svakako hteo da sam obukla baš nju jer bi me podsećala na njega jer smo je zajedno birali.

Obučem se ,nanesem malo pudera na ove tamne kolutove oko očiju ,maskaru .
Kosu podignem u visoki rep i posmatram svoj odraz u ogledalu.

Osamnaest godina. Ne osećam se ništa drugačije. Ne osećam se zrelije,lepše,pametnije.
Ne osećam ni neku posebnu sreću jer sam punoletna kada on nije tu.
Postajem nenormalna sa ovim plakanjem!

Nije otišao na kraj sveta. Dobro kao da jeste.  On je sada jedno deset hiljada kilometara  daleko od mene.

Ponovo brisem suze i rešim da konačno izadjem iz sobe.

Okrećem glavom po dnevnom boravku i  gledam da li sam ja upala u neki paralelni univerzum ili šta već.
Ovo nije moja kuća.

Dnevni boravak je pun zlatnih balona u obliku srca po plafonu.
Na stolu stoji veliki balon sa brojem osamnaest na njemu i pored okrugla torta sa zlatnim štrasom.

Konačno se nasmejem jee au me Kosta i tata baš iznenadili a utom i zvono na vratima se oglasi.

Otvorim vrata a dečko u majici sa logom neke cvećare mi daje da potpišem da sam preuzela cveće.

Smejem se kao blesava i potpisujem papir .
Čekam da mi preda cvece ali on mi kaže da će uneti on i kolege.

I onda kao u vojsci doatavljač i još dvojica sa njim unose po jednu belu ružu u malenoj kutici i sa zlatnom mašnom u kuću.
"Čekajte šta je ovo?"
"Posebna isporuka."

Kada su konačno završili i svaki ćošak dnevne sobe je bio prepun ruža otišli .
Ja sam uzela jednu ružu i pomirisala je kad je iz kutice ispala kartica.
"Volim te jer si prelepa."

Spustim tu ružu i podignem sledeću pa nadjem još jednu karticu.
"Volim te jer si samo moja."

Podižem redom ruže i naglas čitam kartice.
"Volim te jer si posebna."
"Volim te jer si blesava."
"Volim te jer si naivna."
"Volim te jer si plemenita."
"Volim te jer sam tvoj."
"Volim te jer si deo moga srca."
"Volim te jer si moje sunce."

Prvo se zaplačem pa se onda nasmejem i tako u krug više od pola sata.
Dodjem konačno do balona sa brojem osamnaest i torte  jer je i tamo isto ruža ali sa kuticom za nakit pored.

Uzmem prvo karticu ispod ruže.
"Volim te jer ti si moje zauvek."

Skupim sve kartice u ruci pa ih potom stavim na sto a uzmem kuticu sa nakitom. Otvaram je polako kao da je unutra atomska bomba a ne nakit.

Zablješti mi ispred očjju zlatna ogrlica sa priveskom ključića.
Prelepo. Ume da me razneži i rasplače i kada nije tu.

Podignem ogrlicu pa je zakačim i onda nadjem i pismo ispod kutice za nakit.

"Ljubavi.Znam da nisi primetila koliko si ruža dobila .."

U pravu je . Ne znam koliko ruža sam dobila
".. ali svaka ruža je za po jedan dan naše veze. Tačno sedamdeset i jedna ruža. Sedamdeset i jedan dan sam sa osobom koja je polovina moga srca,mojih misli,moje duše. Samo ti i uvek i zauvek ti.Želim da ovaj sedamdeset i jedan dan pretvorim u milion i jedan. Čak ni oni ne bi bili dovoljni da se naljubim tvojih usana i nahranim tvojim prisustvom,tvojim mirisom,tvojim očima,tvojim rukama.Ključić znam da će biti kliše što ovo pišem ali kao de je ključ od moga srca.  I nemoj se smejati na ovo jer znam da se smeješ a ja pokušavam da budem romantičan.
Volim te srećo najviše ,najlepše i najludje.Srećan ti rodjendan jedina,svaki sledeći dok se ne naboramo da slaviš sa mnom.

P.S.
Vratiću se po tebe zapamti to !"

Kako se zove ona bolest kada hiperventilaraš? Ja upravo to radim. Hiperventilaram zbog njegovog pisma. Tačno osećam svaku njegovu reč kao da je tu i lično mi on govori.

Ovo što ja osećam može da ubije. Ne znam da li je iko umro od ljubavi ali čini mi se da ću ja biti ta.
Zvono na vratima me opet prekine  i sada još raspoloženija otvaram .
Samo što naravno meni zvezde su retko kad naklonjene. Osoba koju nisam nikako htela da vidim ikada više stoji pred mojim vratima.

"Saro? "

Jedno kratko poglavlje jer sam u gužvi i ne znam gde udaram 😧😧😧 ljubim 😘