#1 Samo budi tu 🔚

Sedmo poglavlje

  Poljubac koji sam dobila od Vuka me je malo reći oduševio. Lebdela sam na oblacima zbog toga u zadnjih par dana se nismo videli ali smo se čuli porukama svaki dan.

Kad god bi se telefon oglasio ja sam sva treperila u iščekivanju šta će u toj poruci pisati. Žudela sam da se ponovo vidimo i da me opet poljubi kao ono veče. Znala sam da je zauzet i da svaki dan radi sa tatom pa da je verovatno preumoran i nisam htela da ga ja još više umaram.

Svakako ,prekosutra je subota pa tada neće raditi pa ćemo se možda tada videti.  A opet sutra stiže  Kosta što me čini samo još srećnijom. Brata nisam videla više od pola godine. Naglasio je da stiže sa iznenadjenjem za mene tako da sem što čekam njega da stigne,živo me zanima kakvo mi je iznenadjenje spremio.

Raspremam po kući,slušam muziku i pevam kao blesava. Imam osećaj da konačno sve leže na svoje mesto. Brat mi se vraća,izmedju Vuka i mene se "nešto " dešava,operacija se bliži i ja znam da ću prohodati. Ja moram prohodati.Kažu da sreća prati hrabre,e pa ja ću biti najhrabrija na svetu !

Kad sam konačno završila sa raspremanjem već je pao mrak  pa sam postavila sto i čekala tatu da dodje jer se danas zadržao duže zbog nekih obaveza u gradu.

Dok smo tata i ja završavali sa večerom moj telefon se oglasio. Otvorila sam poruku i porumenela.
Vuk me čeka na klupici sa kafom
"Tata,idem ja napolje da se provozam malo."
Upitno je podigao obrvu ali pošto ništa nisam rekla samo je klimnuo glavom.

Kada sam došla do njegove kuće on nije bio napolju.
Gledam okolo ali se slabo šta vidi od ulične svetiljke. Čujem da nešto šuška i stresem se od neobjašnjive hladnoće usred leta.
"BUU!"
"Aaaaaaa!Vuče!Ubiću te,nisi normalan treba u bolnici da zaglavim zbog tebe?"
"Opusti se ,malo se šalim.Hajde da te prebacim na klupicu."
"Neka,mogu ja i ovako ."
"Ma jok,ja sam zamislio sa budeš na klupici."
 
I ne vredi se raspravljati kad me je već podigao i polako spustio da sednem.
"A šta ću ti ovde ,zar je bitno gde sedim kad sam već došla?"
"Bitno je."

Lizne svoje usne i onda ih približi mojim dok tiho prošapuće.
"Da bih ti bio bliže dok si u kolicima morao bih da ti sednem u krila. Nisam baš lagan znaš."
Ja klimam glavom toliko da mislim da se u meni nešto otkačilo i da ne znam da prestanem. Sreća moja pa on zna.

Svoje dlanove spusti na moje obraze i privuče mi glavu u poljubac. Opet ostanem zatečena kao i prošli put pa mi treba vremena da odreagujem.

Već sam ga obgrlila oko vrata a on me sve više privlači sebi. Čini mi se da je vreme stalo.

Kada se konačno odvojio od mene,usne su mi bridele od njegovog poljupca . Nesvesno sam podigla prste i držala ih na usnama dok se on nije nasmejao.
"Slatko."
"Šta to?"
"Tvoje usne". Namigne mi.

Opet sam crvena kao bulka.
"Paaa.. što sam ovde?"
"Pijemo kafu."
Klimnem glavom i smešim se. Pijemo kafu. Nisam neki ljubitelj kafe ali iz njegove ruke je posebna.

"Operisaću se u oktobru."
"Rekao mi je tvoj ćale. Ako uspe hodaćeš."
"Nema "ako". Ja znam da ću prohodati."
"Voleo bih to ."
"Ne više nego ja."
" Šta radiš u nedelju?"
"U nedelju? Ništa mislim. Dolazi mi brat sutra ali nismo ništa planirali."
"Kosta dolazi? "Klimnem glavom a on nastavi. "Njega nisam video sigurno dve godine.Je li i dalje onako nabildovan?"
"Čini mi se da je još veći. Boks čini čuda."
"Pa da,doduše uvek je bio krupniji od nas ostalih iz ulice."
"Pa dobro,stariji je od većine momaka u komšiluku."
"Pih,šta su tri godine. Ništa. Mogu i ja da budem nabildovan pa neće značiti ništa što je stariji."
"Tačnije pet godina,ne tri."
"Svejedno."

Samo se setim kako ga je Kosta čačkao dok su bili deca. Vuk je bio nizak i mršav a moj Kosta čini mi se oduvek kao od brega odvaljen.
"Ne bih baš rekla . " Isplazim mu se.

"Možda odmerimo snage ,kao nekad."
"Ne. Nemoj ni da pomišljaš na to. Neću da vas gledam kako se bijete. Niste više deca."
"Šalim se.Neću ti dirati batu."
"Bolje bi ti bilo. Nisi mi rekao šta je u nedelju?"
"A to.. moj rodjendan. Biće par ljudi,raspalićemo roštilj. Opuštena atmosfera."
"Nisam ja baš za takva okupljanja."
"Ma hajde šta ti fali. Povedi i Kostu da odmerimo snage."

Boknem ga laktom što jače mogu i on zajauče.
"E sad baš neću!"
"Daj nemoj biti beba..Povedi i Kostu ozbiljno. Biću dobar."
"Dobro."

Popijem moju kafu i on me isprati do kuće pa me poljubi u obraz i odšeta nazad.

Ujutru se budim i skontam da sam ugasila alarm pa sam prespala. Žurim da se spremim da tata ne bi otišao na aerodrom po Kostu bez mene,pa na kraju izgledam kao čudo prirode sa čupavom kosom. Ali hej, to je moj bata nije bitno kako izgledam bitno je da ga sačekam sa osmehom.

"Let 75 iz Vašingtona je upravo sleteo. Iskrcavanje na kapiji E35"
Konačno. Let je kasnio sat vremena tako da sam ja džabe žurila.

S nestrpeljenjem očekujem svog starijeg brata i onda ugledam njegova široka ramena i crnu kosu. Osmeh mi obasja lice i jedva čekam da se nadjem u njegovom zagrljaju.

"Sestro moja mila. Koliko sam te samo poželeo."
Suze radosnice mi već odavno kaplju po obrazima dok me on drži u naručju. Spusti me u kolica i ja obrišem rukom suze. Ne volim kad se razdvajamo. Pozdravi se i sa tatom pa čučne pored mene.
"Tijana,imam iznenadjenje za tebe. Doveo sam ti najboljeg doktora sa američkog kontinenta."

Povuče se u stranu i meni pridje dečko u farmerkama i teksas jakni. Podignem glavu ka njemu i vidim da me skenira svojim plavim očima.

Uf,kakve oči. Ovo je doktor? Jebote. Šta mene onda ovde leče neki sve Radovanovo godište?  Ovaj koga pipne skače odmah, ne treba operacija.
"Drago mi je , ja sam Dejmon."
Ostanem bez teksta kad čujem da priča na tečnom srpskom jeziku.
"Umm. Tijana,valjda."
Tata gleda nešto okolo,Kosta mi se smeje a ja ga streljam pogledom.
"Drago mi je Tijana."
Uzme moju ruku i poljubi je.
"Jebote.."

Ispustim uzdah i skontam da sam to rekla naglas ali ne vredi ne mogu da skrenem.pogled sa njegovih očiju. Njemu osmeh zaigra na usnama.
"Koliko ti imaš godina?Dvadeset? Jesi siguran da si doktor?Mislim..Tako si mlad i lep.. "

Zveknem se po usnama šakom a Kosta se odvali još više smejati dok tata već cupka u mestu.
Definitivno mi je jezik brži od pameti.

"Na prvo pitanje da odgovorim pa imam dvadesetšest godina. Drugo : ako ne veruješ da sam doktor pokazaću ti diplomu. A za treće ,pa to nije bilo pitanje već činjenica . Hvala na komplimentu."

Upravo sam dobila pedeset nijansi crvene u obrazima i počela da mrmljam samoj sebi u bradu.

"Hajde bre Dejmone,ne zezaj mi sestru vidiš da će eksplodirati od besa. "
Eksplodiraće tebi glava kad te dohvatim!

"Dejmonova majka je inače iz Loznice pa otud poznavanje srpskog."
Samo klimnem glavom da me bi opet moj dugački jezik odvalio nešto nenormalno.

U kolima do kuće mene su smestili pozadi pored Dejmona. Ubiću Kostu i neću žaliti.

Kad god Dejmonova ruka "slučajno" okrzne moju ja pobelim a on se smeška. Tata i Kosta su u nekom razgovoru napred dok ja moram da trpim ovo čudo pozadi.

Ali lepo čudo. I zgodno. Kako će mi on biti doktor? Znači da će morato da me pipka. Doduše kičmu i noge koje ne osećam ali opet će me pipkati. Postajem zvanično debil.

Dok se ja raspravljam u svojoj glavi sa ludim mislima primetim da me Dejmon gleda.
"Zašto me tako gledaš?"
On se približi meni,zadene mi kosu iza uveta pa šapne.
"Kosta mi nije rekao da mu je sestra tako lepa devojka. Svašta mi pada na pamet."
 
I tek tako se skloni i pravi se da gleda kroz prozor dok ja drhtim od njegovog toplog daha na koži.
Opomenem samu sebe da sam sa Vukom i da ne treba da me zanimaju drugi momci i primirim se. Koliko sam razumela brata  ostaju ovde dokle god ne prohodam ,jer je Dejmon stopostotno siguran u uspešnost operacije. On će biti uz mene sve vreme.

Jedno zasigurno znam,ovo će biti pakleno. Što zbog operacije,što zbog njegove blizine. Svakako sam spremna pa makar da je crni djavo ako će mi pomoći..

user24238910 evo ga nastavak :-*