#1 Samo budi tu 🔚

Dvadeset drugo poglavlje

-Tijana-

Pretoplo mi je i osećam se sputano. Pročkiljim očima i setim se da je Dejmon tu pored mene. Ležim obmotana njegovim rukama a on mirno spava. Koliko god da mi je vruće žao mi je da ga budim pa nastavim da ležim tako i posmatram ga dok spava.

Duge trepavice koje mu oukviruju oči boje neba sada su čvrsto sklopljene i svojim.vrhovima dodiruju njegove obraze. Izvučem polako ruku iz njegovog zagrljaja i pomilujem ga po bradi. Kratke dlačice golicaju mi dlan a usne mi bride da ga poljubim.

Spuštam poljubac na njegov obraz pa potom na usne   a on mi uzvrati poljubac.
"Dobro jutro lepotice."
"Dobro jutro šećeru."
"Udaraš mi na ego. Ja tebe treba da zovem šećeru a ne obrnuto."

Pridigne se na laktove i počne da mi vrti pramen kose u rukama.
"Ovde si spavao celu noć?"
"Jesam. Čuvao sam te cele noći,da mi te ne ukradu."

Zakikoćem se a on me poljubi u vrh nosa i onda svojim nosem krene da češka moj.
"Šta to radiš?"
"Ovako se Eskimi ljube ."
"Eskimi?"
"Aha."

Nastavlja da trlja polako nos od moj.
"Jebeš Eskime,ja hoću francuski poljubac."

Posle "tur" maženja i ljubljenja,Dejmon je izašao iz sobe da se sredi za odlazak u bolnicu.
Ja sam obavila jutarnju higijenu,obukla se i onda shvatila da ne znam gde mi se nalazi telefon.

Tražim ga po sobi i kad ga konačno nadjem želudac mi se opet okrene kad se setim Sarinih poruka.

Udjem u novu poruku i dodam Vuka kao primaoca .
-Moramo da razgovaramo.-

Odgovor mi stize u roku od minute.
-O čemu? Kako se osećaš?-
--Dobro sam. O Sari.-
-Nešto je napravila?-

Šta reći sad na ovo?Izvredjala me je kao niko nikad u životu i što je najgore od svega mislim da neće tek tako odustati.
-Idem na terapije sad.Kada se vratim zvaću te da dodješ do mene.-
-Idem i ja sa tobom na terapije.-

Htela sam da napišem da nema potrebe ali se oglasilo zvono na vratima. Znala sam da je on.

Duboko sam uzdahnula i krenula iz sobe da otvorim vrata ali me je Dejmon preduhitrio.

I opet oni njihovi pogledi kojima se ujedaju.
"Budete li opet napravili neko sranje neću više progovoriti ni sa jednim ."

Gledaju me obojica i ne trepću.
"Šta me gledate? Ne igra bela mečka. Dejmone ,pusti Vuka da udje u kuću."

Dejmon zaškripi zubima i propusti Vuka u predsoblje ali ga pre toga okrzne ramenom.
"Pederčiću,izvoli."

Zakolutam očima na njegovu odvalu jer stvarno više nije normalan sa provociranjem.
"Hvala doktorčiću.Jadan onaj koga ti lečiš."
"Ne vidim da se Tijana nešto žali na moje lečenje."

Otvorim usta u šoku . E stvarno više..
"Rekla sam da neću da vas čujem. Hajde zakasnićemo na terapije."
Krenem iz kuće pa se spustim niz platformu a njih dvojice još nema.
Okrenem se i vidim da drže jedan drugog za majice i unose se u jedan drugome u lice.
"Pa dobro dokle više?!Izlazite napolje smesta!"
Podviknem na budale a oni spuste glave pa izadju napolje.

Dejmon me podigne da me.smesti u kola a Vuk spakuje kolica u gepek.
Kad smo se smestili u kola ,Vuk se provuče i sedne na zadnje sedište a Dejmon me.pogleda iznervirano.
"Stvarno vodimo i kuče sa sobom?"
"Pazi da te kuče ne ujede."
"Dejmone vozi i ćuti. A ti Vuče samo ćuti. Možete li toliko da uradite,hm?"

Prevrnu očima obojica ali me poslušaju pa do bolnice stignemo u miru i tišini.
Posle operacije tata je zagovorio najboljeg fizioterapeuta u Novom Sadu da bude zadužen za mene. Doduše da mi Marko nije prijatan najverovatnije ne bih ni pristala da se on bavi mojim vežbama.