#1 Samo budi tu 🔚

Dvadeseto poglavlje

-Dejmon-

Krenuo sam kod Tijane i zastao na vratima jer je unutra bio Vuk. Vidim da joj nešto priča i potom joj prilazi i ljubi je. U sekundi sam uleteo u sobu , uhvatio ga za okovratnik i bacio na pod.

Pred očima mi se smračilo i počeo sam ga tučem ritmično i bez predaha. Moju devojku,moju. Debilu treba crtati a ni onda mu nije dovoljno e pa kad ne znaš za reč odjebi popićeš batine.

Tijana vrišti da se razdvojimo i u sobu upada obezbedjenje pa nas konačno razdvaja i izvodi napolje.
Izbačeni smo iz bolnice i ne smemo da pridjemo u narednih sedam dana zbog narušavanja javnog reda i mira. Pazi da ih ne poslušam.

Čim smo se našli napolju dobio sam jak udarac  u rame  i zateturao se unazad.
"Nije ti jasno,je li?"
"Šta da mi bude jasno? Šta? Ta devojka mi se svidja!"
"Ta devojka je zauzeta! I zabole kurac što ti se svidja!Ona je moja!"

Rvemo se po travi i naizmenično udaramo jedan drugog dok na kraju se ne pojavi opet obezbedjenje. Drže nas dok nas dvojica režimo i otimamo se da nasrnemo ponovo jedan na drugog.

"Ne prilazi joj više ,čuješ li me pederu?!"
"Kome bre ti da je peder? Neću odustati od nje,znam da sam joj se svidjao! Nije to moglo tek tako prestati!"

Ma prestalo je pička ti materina! Prestalo i nikad više neće biti moguće.

Konačno se razidjemo,tačnije po onog dripca dodje neki drug pa ga odvuče iz bolničkog bloka a ja ostanem sakriven iza drveta i gledam kad će se obezbedjenje skloniti. Ne pada mi na pamet da odem a da je nisam poljubio . Ne znam kako ću ući unutra ali znam sigurno da je ona ljuta na mene. Možda me i izbaci iz sobe ali ja je moram dodirnuti ,moram je poljubiti.

Kao što sam i pretpostavio. Najurila me je iz sobe besna kao ris. Doduše i ne krivim je,nekako kad god sam u blizini onog majmuna napravimo scenu tu pred njom.

Vratim se kući ,istuširam i legnem u sobu ali mi san ne dolazi na oči. Sad me je tek uhvatilo razmišljanje šta bi bilo da operacija nije uspela. Naježim se na tu pomisao. Pao bih u njenim očima,znam to. Pao bih jer sam joj obećavao nešto što je takoreći bilo nemoguće.

Sreća je bila na mojoj strani i uspeo sam. Udahnem duboko i nasmejem se jer ću joj upravo ja vratiti to što joj fali u životu. Vratiću mom andjelu krila.

Lupanje na vratima a zatim i ulazak u sobu me trgne.
"Ej,gde si Kosta."
"Da ne okolišam i odmah ti kažem šta imam."

Klimam glavom iako ne shvatam šta mu sad fali.
"Pošto je moja sestra izjavila da će imati odnose sa pretpostavljam tobom.."

Zacerekam se kao budala a on me sreže pogledom pa ućutim.
"Dakle,bude li joj falila dlaka sa glave ,tebi će faliti glava. Razumeš? "
"Mislim da sam ja već pokazao i dokazao šta mislim o njoj a takodje i šta osećam prema njoj."
"Ni čitav život neće biti dovoljan da pokažeš da si za nju. Samo jedna njena reč i najebao si."
"Kosta,neću ti povrediti sestru,iskuliraj malo."

Na izlazu iz sobe me opet mrko pogleda i dobaci mi:
"Zapamti,jedna reč,ma koja reč,slovo i ti ostaješ bez tog miša u gaćama."

I ode on. Miš u gaćama? Ma videće Tijana kakvog ja miša imam u gaćama.

Narednih par dana Tijana se durila na mene jer sam se pobio sa Vukom a njega nisam sretao više. Znam da je dolazio kada nisam ja tu jer mi je tako Tijana naglasila da se izbegavamo.Dosta joj je citiram:"Dva pećinca koji skaču jedan po drugom kao dva petlića u ringu."

Morao sam da se nasmejem na tu njenu izjavu ali mi i dalje nije bilo pravo jer  je Vuk i dalje vidja.

Ja verujem njoj bezuslovno ali njemu ne! Naročito ne posle one njegove izjave ispred bolnice.