#1 Samo budi tu 🔚

Šesnaesto poglavlje

Dejmonova izjava ljubavi me je dobro prodrmala,šokirala i naterala da se zapitam volim li ja njega? Sve je ovo novo za mene,za moj svet koji je bio miran do skoro. Sigurna sam da želim sa njim do kraja da idem,osećam  "nešto " prema njemu ali to ne mogu još uvek da definišem.

Gde god da me dodirne imam osećaj da mi ostaju pečati od njegovog vrelog dodira,od njegovih vrelih usana. Pali vatru u meni koja s početka samo tinja ali koliko vidim ta vatra će postati požar u kom ćemo oboje rado izgoreti.

Sa Vukom još nisam razjasnila ono što se dogodilo i još uvek ne znam zašto sam ja razlog njegovog raskida sa Sarom.
Zvala sam ga,slala poruke ali ništa. Ni slovca. Onda mi je posle par dana stigla poruka da je otišao u Francusku jer ima ispite. Ispite koje mi nije pominjao da sprema i da će polagati. Na pitanje kad se vraća nisam dobila odgovor.

Bila sam besna ,tužna i pomirljiva u isto vreme. Besna jer je otišao bez reči,tužna jer ga neću videti i na kraju pomirljiva sa tim jer makar neću imati probleme sa Dejmonom zbog njega.

Dan za danom je prolazio i ja sam se pripremala psihički za operaciju. Čas sam plakala jer se bojim da neće biti uspešna,pa se onda smejem jer osećam da hoće. Kosta i tata su me zaobilazili u širokom luku jer sam bila nenormalno razdražljiva i šizela sam za svaku sitnicu. Kako se bližio dvadeseti  oni su išli kroz kuću kao duhovi i gledali me plačnih očiju.

Znam,ovo i njima teško pada,boli ih skoro kao i mene. Dejmon je sa druge strane bio moja stena,moj oslonac koji me je grlio kad bih plakala,kad bih ga gurala od sebe. Ljubio bi me kada bi se smejala i ispunjavao je svaku moju želju.
S obzirom da je stalno pored mene ,morali smo reći Radu da smo zajedno,doduše ja sam kao zadnja kukavica pobegla u svoju sobu a Dejmon mu je rekao.

Jadnika je Rade spucao pesnicom ali je ovaj rekao da ne odustaje od mene pa se tata primirio.
Kosta se smejao kao niko taj dan a ja sam mu nagovestila da ću ku vaditi mast na slamčicu kad se zaljubi sve zbog toga.

Dvadeseti oktobar je osvanuo i ja već ležim u bolničkom krevetu ,gledam u belinu zidova,udišem jako dezinfekciono sredstvo kojim je izriban svaki pedalj bolnice. Čekam da me odvedu u salu,čekam svoju sudbinu.

Kosta i Rade su dugo bili sa mnom ali ih je doktor Ivković nekako ubedio da izadju i prošetaju bar neko vreme. Izgledali su kao dva zombija. Ubedjivali su mene da će sve biti u redu,Kosta mi je govorio da ćemo ići na ples,u šetnju . Tata mi je obećavao svakakve gluposti samo da budem jaka i ne dam se.

Tešili su mene a i sebe tim rečima. Dejmon je odavno otišao da pripremi sve a ja eto čekam.

Otvaranje vrata me trgne. Došli su po mene. Zatvorim oči i duboko udahnem.

Osetim poznati miris u nosu,poznala bih taj miris bilo gde. Vuk.

Otvorim oči a on stoji pored kreveta i gleda u mene. Pruža svoju ruku i pomazi me po obrazu nežno.
"Vuče?Zar ti nisi u Francuskoj?"
"Zar si stvarno mislila da bih propustio ovako bitan trenutak u tvom životu,hm?"

Spušta mi poljubac na čelo i ja se stresem od dodira njegovih usana na mojoj koži. 

"Zbog mene si došao?"
"Zbog tebe,uvek zbog tebe ."

Oči mi skoro zasuze od tih reči ali okrenem na šalu.
"Priznaj da si došao da merkaš sestre ovde."

Stavi ruku na grudi kao šokirano.
"Jaa? Nikad! Ti si bitna sada. Kako se osećaš? "

"Gori mi pod nogama."
"Onaj doktorčić bolje da ne usere nešto da ga ne bih skratio za njegove nogice."

Nasmejem se na ovo, znači prepucavanje još traje.
"Stani u red. Ne znam kako će me operisati pod tolikim pritiskom. Tata,Kosta a sad i ti. Mora biti jako dobar da ne bi najebao."
"Po njega bolje."