#1 Samo budi tu 🔚

Dvanaesto poglavlje

I tek tako postala sam Dejmonova devojka.Nisam sigurna kako ću se navići na tu činjenicu jer nikad nisam imala dečka. Nisam imala ni drugaricu a kamoli  vezu. I dalje mi nije jasno šta je on to video u meni i plašim se da će mi ovaj balon sreće pući zajedno sa srcem ako me ostavi.

Svesna sam svega ,moje naivnosti i nevinosti u svakom pogledu i njegovog iskustva i privlačnosti. Jer on je svakako jako privlačan muškarac koji trenutno pokazuje interesovanje za jednu klinku poput mene. Jer ja to jesam,klinka,usudjujem se da kazem i dete jos uvek. Zbog one nesreće sam ostala uskraćena za mnoge stvari.

Prvih par dana naše "veze" Dejmon je bio u Loznici završavao neke papire za majku pa smo se čuli telefonom svaki dan. Kosta me je posmatrao ,smeškao se ali ništa nije pitao. Rade hvala Bogu ništa nije shvatio.

Završavam sa današnjim ručkom a Kosta ušeta u kuhinju sav prašnjav i spusti se na stolicu.

"Samo da znaš da ćeš dobiti krpu da obrišeš nered iza sebe ."
"Opusti se sekice,sve ću da sredin.Nego reci mi šta ima novo?"

Pa naravno da će da pita,samo je to i čekao.
"Ne znam na šta misliš novo?"
"Pa eto ima li šta novo da mi kažeš?"
"Novi Sad,Novi Beograd,Nova.."
"Novi dečko.." nastavi on.

Gledam u njega i uvlačim vazduh. Hajde diši ,mislim to je samo njegov drug.
"Pa ne znam.."
"E zato ja znam. Rekao mi je Dejmon,mogu ti reći koliko mi se svidja ta vest toliko mi se ne svidja."

I sad kreće da sere. Volim ja njega da se razumemo,brat mi je ali ume nekad da lupa kao Maksim po diviziji.

"Sve znam.Pazi se,stariji je ,iskusan. Ja nisam i bla bla bla u nedogled."
"Jebote kad si ti postala tako ratoborna?"

Negde otprilike ove godine kada sam shvatila da moram da se borim sama za sebe. Jesu tu i brat i otac ali sama za sebe moram da budem jaka,da se ne dam. Tako da sama moram i da odlučujem o svom ljubavnom životu.

"Nisam ratoborna nego jednostavno želim da uživam u životu. Dosta mi je sažaljenja. Ako njemu ne smeta što sam invalid pa ja se prepuštam."

Gleda me Kosta nekako tužno i ponosno u isto vreme.
"Ti si moja sekica i ja ću biti tu uvek za tebe.Ako želiš njega u redu. Znaš da te volim?"
"Pobogu Kosta ne udajem se za Dejmona. Tek sam na početku te neke veze i pre svega ne znam da li ćemo funkcionisati kao par."
"Hej,znam ja to sve ali nekako.. Ne znam,valjda te do sad nisu zanimali muškarci pa nisam ni obraćao pažnju. A vidi sad,dovedem jednog kući i zateleba mi se u sestru."

"Da li nisi mislio da sam lezbejka?"
Nasmejem se samoj sebi iako shvatam šta je hteo da kaže.

"Zamisli kad prohodaš pa kreneš da izlaziš ,čoveče moram ti naći obezbedjenje od udvarača."

Hmm,pa da li će me interesovati ti izlasci ili ne tek ću ,nadam se saznati.

"Svakako bato imam još operaciju i oporavak da prodjem. Još uvek ne znamo kakav će rezultat biti. Ili ću prohodati,ili.."

Kosta se brzo podigne sa stolice pa stavi ruke na moja ramena.

"Ej ,mala!" zapovedno mi se obrati-"Nema ili!Ti ćeš hodati!"

Klimnem glavom i obrišem rukom suzu koja mi se iskrala.

"Ja idem do grada sad ali se vraćam brzo da ručamo.Ja perem sudove,red je da ti pomognem."

Ćušnem ga blago rukom i opet klimnem glavon pa se on okrene i izadje iz kuhinje a potom i iz kuće.

Odem u dnevni i pustim muziku pa utom neko pozvoni na vrata.Divno. Nešto nisam za društvo ali šta je tu je.

E sad stvarno super. Pred vratima je Vuk.
"Reci?"
"Mogu li da udjem?"
"Ako baš moraš."

Nekako se namršti na moju opasku ali ipak udje u kuću i pruži mi kesicu.

"Šta je to?"
"Kinder jaja."
Stvarno mu fali daska. Kao da sam malo dete.

"Ne volim ih."
"E sad lažeš. Nema te osobe koja bi odolela kinder jajetu."
"Dobro ,lažem. Kosta nije tu da znaš,mimoišli ste se."
"Nisam došao njega da vidim."
"Ni Rade nije tu. Zar ti ne bi trebalo da si na poslu sa njim?"
"Ne radim ove nedelje. Sredjujem nešto oko fakulteta."
"Aha,pa lepo. A razlog tvoje posete je?"
"Došao sam da ti se izvinim."

Ma nemoj mi reći. Ne nasedam ponovo.

"Dobro.Izvinio si se i sad možeš da ideš."
"Tićo,molim te.Hteo bih da budemo prijatelji. Ne znam šta mi je bilo pre neko veče."

Ti si budala. Eto šta ti je. Da sam malo drčnija verovatno bih to i rekla.
"Ja imam devojku,ti imaš dečka i ono stvarno nije bilo u redu od mene."
Podignem obrvu i sarkastično ga pitam: "Misliš?"
"Vidi,svidja mi se Sara.Mislim,dugo smo zajedno i ne bih da je izgubim. Ne želim da misliš kako ja okolo ljubim bilo koju."

Zašto me je zabolelo ovo"bilo koju"? Pa to i jesam za njega nebitna "bilo koja".

"U redu je."
"Ne,nije.To  što sam te poljubio mi se činilo nekako prirodno.Prijaš mi kao prijatelj."
"Ti sve prijateljice ljubiš?"

Isfrustrirano provuče ruke kroz kosu pa odmahne glavom.
"Ne,ne. Pogrešno si me shvatila. Na neki način mi se svidjaš."

Ha? On je to rekao naglas?

"I super si devojka i ne znam, nisam mogao da se suzdržim. Neću da izgubim dobru drugaricu."

A da.. Kao drugarica mu se svidjam . Opet moja luda glava svašta pomišlja.
"Dobro."
"Jebote!Hoćeš ti reći šta drugo sem dobro?" Već je počeo da šizi.

"Izvinio si se,drugari smo i dalje i sve O.K. !"
"Stvarno?"
"Najstvarnije! A sad.. da otvorim taj poklončić."

Nasmeje se on meni i uzmemo da pootvaramo kinder jaja. Kao dva deteta.

Nekako mi je taj sa Vukom prijao i osećala sam se lepo u njegovom društvu. Svidja se on meni i dalje ali tu je o Dejmon koji svakako zaslužuje više od mene neodlučne i nesigurne.
Momak mi je pobogu, a opt mislim i na ovog drugog.

Skoro ceo septembar mi je protekao u pripremama za operaciju .
Nalazi,pregledi,doktori pa opet malo nalaza.
Miris bolnice me je izludjivao,mrzim ga.FUJ.
Stisla sam zube i bodrila samu sebe zajedno sa ostatkom porodice ,prijatelja i naravno Dejmonom i Vukom.

Sa Vukom sam često pila kafu ispred moje ili njegove kuće i neretko nam se i Dejmon pridruživao. Znam da se osećao ugroženo pored njega jer kad bih spomenula Vuka on bi skoro zarežao. Bespotrebno po mom mišljenju jer ja sam samo "drugarica". Opet nekako se privikao na činjenicu da smo "drugovi".

Dva puta je sa nama bila i Sara pa sam tu ja skoro režala. Ludela sam  kao neki manijak u sebi. Jače je od mene. Pored osobe koja mi se maksimalno posvećuje moje misli su često bežale ka njemu. Kao da sam prokleta ili šta već.

Krajem septembra mi je počelo ludilo. Početak kraja čini mi se. Jer posle tog dana ništa nije bilo isto i imala sam duplo više problema .

Čekala sam Vuka da dodje do mene ali se nije pojavljivao. Poslala sam mu poruku ali nije odgovorio što ne liči na njega. Posle jedno sat vremena čekanja me nazove i kaže da će malo kasniti.

I tako ja provedem ceo dan čekajući njega i samujući jer nikog nema kući,naravno.
Kad je konačno predveče došao ostala sam zabezeknuta njegovim izgledom.

Oči su mu bile skoro krvave,lice natečeno,izgledao je barem deset godina starije.
Uplašilo me je ovo njegovo stanje milion teških misli su mi proletele kroz glavu.

"Vuče?Šta se dogodilo?"

Očekivala sam svašta ali ne i ono što mi je slomljenim glasom rekao.

"Raskinuo sam sa Sarom zbog tebe.."