#1 Samo budi tu 🔚

Peto poglavlje

"Nalazi su pokazali da postoji peseset posto šansi za pokretanjem donjih ekstremiteta operacijom sa matičnim ćelijama."

U ušima mi je zahučalo od tih reči. Pedeset posto? To je više nego ikad. To znači da ima nade za mene.

Vidim da se tati već oči pune suzama,i samo što nisu potekle niz njegove obraze dok se meni ruke tresu.

"Operacija bi se obavila na VMA u Beogradu uz nadzor tima stručnih lekara iz Beča. "
"Hoćete da kažete da mogu da prohodam posle te operacije?"
"Ne odmah. Možda će biti potrebno više od jedne intervencije i posle toga ti slede meseci oporavka i fizkalnih terapija da bi se oslobodila atrofije mišića. "
"Pristajem!"
"Tijana,čekaj bre polako! Ne možeš da pristaneš tek tako. Šta je sa onih drugih pedeset posto?"

Tata razmišlja o svemu. Ja sam samo čula da mogu prohodati,nisam se pitala šta ako ne uspe taj njihov poduhvat.

"Nažalost,ako operacija ne bude uspešna više nećemo nikad moći da pokušavamo da ne bismo oštetili ostatak kičmene moždine.Ako ne uspe više nikada neće prohodati."

Sad mi odzvanjaju ove reči glavom. Više nikada ne hodati. Želim li to stvarno?Da nešto podje po zlu pa da više nikada ne hodam ili da i dalje se nadam čudu koje će me podići iz ovih prokletih invalidskih kolica?

"Doktore Ivkoviću ako sačekamo neko vreme postoji li mogućnost da će Tijanina operacija imati veći procenat uspeha."
"Mogu da prodju godine do tog ponovnog pomaka. Ako pristanete da je obavite sada , prošla bi kroz pripreme za to i zakazali bismo operaciju za oktobar. "
"Mi možemo da razmislimo o tome pa da se čujemo oko svega i dogovorimo?"
"Naravno ,samo vas molim da mi javite što pre moguće da sve organizujem."
"Naravno,dovidjenja."
"Dovidjenja."

Ćutala sam dok smo izlazili iz bolnice .Ćutala sam dok smo se vozili kući. Ćutala sam sve dok nismo smo prešli kućni prag.
Onda su suze zamenile ćutanje.

"Srećo tatina,žao mi je ali ja to ne mogu da dopustim. Bolje je da sačekamo još neko vreme da se procenat uspešnosti poveća,da ti nalazi budu još bolji. Ako sad odemo i operacija ne uspe ja neću moći da živim sa tim."

Klimnula sam glavom ,otišla u svoju sobu i legla na krevet.

Zurim u plafon već neko vreme i ne znam šta je više pametno. Čekati još ili rizikovati ? Igram ruski rulet sa svojim životom.

Nikad nisam bila kukavica pa da se plašim bilo čega. Sa mojih četrnaest godina sam relativno mirno prihvatila činjenicu da sam nepokretna. Čak ni tad se nisam plašila jer sam se nadala da će naći način da prohodam. Sad kada ima nade za tim ja sam preplašena,prestravljena. Više ni sama ne znam u kakvom sam stanju.

Prohodaću ili ću ostati zauvek invalid. Zar nije moglo drugačije? Zašto nije samo rekao ako ne prohodaš biće ponovo prilike? Zašto?!!
Samo jednu šansu imam ali šta da uradim sa njom?

U neko doba noći me probudi lupanje po kući i pomislim prvo da je neko upao u kuću i ne mrdam sa kreveta. Onda shvatim da je to samo Radovan jer nikad me noću nije ostavljao samu .

Prebacim se u kolica i odem u dnevni boravak. Svuda su razbacani jastučići sa kauča,stočić je prevrnut,čaša polupana na podu. Tatu nigde ne vidim ali polako se krećem i zaobilazim sve što se nalazi po podu. Dodjem do kuhinje a tata sedi za kuhinjskim stolom sa rukama u kosi i plače.

Moj tata opet plače. Znam da sada ne plače za Vesnom,razlog njegovih suza sam sada ja. Od ovog prizora srce počne da me žiga i želi da probije grudni koš.

"Tata?"
Podigne glavu ka meni i njegov pogled me slama,lomi sve u meni . On,koji je uvek tu za mene sada stoji na rubu ludila zbog moga stanja.

"Ljubavi tatina..."
"Tata,zašto plačeš?"
Pitam a odgovor već znam.

"Zato...zato..ne mogu.. ja na tu operaciju ne mogu da pristanem. Šta ako ne uspe? Kako da te gledam svaki dan do kraja života u tim kolicima?Kako?!"
"Ne znam tata. Ne znam."
"Znaš kad me je tvoja majka ostavila mislio sam da mi se ništa gore ne može dogoditi. Voleo sam je,od života više! Dušu da mi je tražila ,dušu bih joj dao! A ona me je ostavila,ostavila je vas. A proklet ja bio jer je još uvek volim! Vidim je u tebi,vidim je u Kosti, u svakom ćošku ove kuće jer zajedno smo je gradili.Zajedno smo se smejali,jeli,disali,voleli u ovoj kući. To veče kad sam se pojavio u bolnici i saznao da ćeš ostati nepokretna dogodilo mi se to još gore . Nisam te zaštitio,nisam te sačuvao. Ne mogu da ti opišem kako mi je."

Suza suzu stiže,sami jecaji odzvanjaju od zidove i potom se zabijaju u naša tela poput noževa.

"Ja hoću da se operišem." Zaustim tiho.

"NE!Ne mogu to!" Krikne toliko da se stresem.

"Ti ne možeš?! A da li ja više mogu?Pitaš li kako je meni? Sakrivam sve osmesima ali ja sam trula iznutra, nema me! Znaš li kako je meni bilo kad sam tek izašla iz bolnice pa ste morali Kosta i ti da me presvlačite,tuširate ,hranite?Znaš li?!"
Vičem na njega iako to nije zaslužio i već se tresem od besa i nemoći.
"Koliko sam samo puta umirala od srama što me brat i otac spremaju za krevet kao malo dete. Kad mi treba nešto a ne mogu sama da uzmem osećam se kao parazit! E to sam ja,parazit! Ja sam u kolicima ne vi!Vidim ja i tebe i Kostu kako me sažaljivo gledate i krivite nemo jedan drugog i nju prokletnicu jer je od nje sve i krenulo. E pa ja neću da me sažaljevate!Neću! Hoću da živim,hoću sve! Hoću drugaricu,hoću prijateljstvo,hoću da idem u školu kao svi. Hoću da skačem,da plivam,da pevam!Hoću ljubav,hoću i ja nekad da osnujem svoju porodicu i da trčim za svojom decom.Ako treba da se kockam da bi sve to dobila kockaću se po milion puta. Ako mi bude sudjeno da prohodam ,prohodaću. "

Tata mi već sedi pod nogama i nemo me gleda držeći me za ruku.Otresem njegovu ruku i opet vičem.

"Ne želim da čekam još tri,pet ili deset godina za novom prilikom.! Kajaću se ako propustim ovu šansu pa makar i posle nje zauvek ostala nepokretna!Onda ću barem znati da sam sve pokušala i pomiriti se sa svime što me čeka."
"Tijana.."
"Ništa Tijana. Obriši te suze i hajde da sredimo ovaj nered. Sutra ćeš lepo da nazoveš doktora i kažeš mu da pristajemo na operaciju."

Gucka polako i zamahne glavom neodobravajući . "Dobro,dobro.Ako si tako odlučila imaš moju podršku. Zvaćemo sutra doktora Ivkovića i obavestiti Kostu da se vrati iz Amerike što pre."

Klimnem glavom i molim Boga za oproštaj jer sam se upravo iživljavala na već ranjenoj duši svoga oca.

Bitka mi tek predstoji a ja ću se kao lavica boriti da izadjem iz nje kao pobednik!