Loš momak

Poglavlje 16.

Stajala sam ispred kuće. Duboko sam uzdahnula. Danas je taj dan. Danas ću to uraditi. Otvorila sam vrata i ušla unutra. Čula sam mamu i tatu kako pričaju za trpezarijskim stolom. Stala sam ispred njih onako u znojavom dresu Bullsa sa brojem 3 i Wade na ledjima. Posmatrali su me u šoku.
- Šta to nosiš?- upitala me je mama.
- O, pa to je košarkaški dres, mog omiljenog igrača. Super je zar ne?- nasmijala sam se. Pogledali su se.
- Lejla, obuci odjeću koja ti priliči.- rekao je tata.
- Zašto? Ovo je odjeća koja mi priliči.-
- Lejla...-
- Ne mama, ne tata, neću da se presvučem. Ovo sam prava ja. Ne želim da jednog dana budem kao vi, osoba koja je u odijelu 24/7  i koja trabunja gluposti. To nisam ja.-
- Kako se usudjuješ...-
- Nisam završila, hvala.- prekinula sam tatu.
- Želim da budem Dj i da treniram košarku. To su moji snovi. A ne da vodim tamo neku bezveznu firmu. To nisam ja. Želim da živim vlastiti život a ne vaš. Toliko od mene.-
- U kazni si, do kraja života.- rekla je mama. Prevrnula sam očima.
- Dobar dan. Da li mi možete poslati najboljeg psihologa. Da. Hvala. Dovidjenja.- tata je završio poziv.
- Odmah u sobu. Kažnjena si do kraja života.- nasmijala sam se ironično.
- Stvarno?- prekrstila sam ruke.
- Stvarno.- rekla je. Nasmijala sam se. Gledali su u mene kao u budalu višeg ranga.
- Varate se ako mislite da ćete me držati zatvorenu u kući.- rekla sam. Okrenula sam se i počela trčati. Izašla sam napolje i pobjegla. Ne vjerujem da sam ovo uradila. Trčala sam sve do parka. Stala sam da udahnem vazduha. Počela sam se smijati. Uzela sam telefon.
- Una, uradila sam to.- rekla sam.
- Šta si uradila?-
- Rekla sam im.-
- Da li me zezaš?- čula se Rebeka u pozadini.
- Ne, rekla sam im. Možeš misliti, tata je zvao psihologa.- počele su se kidati sa druge strane slušalice.
- Slušaj Una. Kada budeš išla kući spremi u ruksak stvari i pošalji po Robertu. Nemoj reći roditeljima da smo pričale. Ne znaš gdje sam. Okej?-
- Ne brini. Obožavam te.- rekla je nasmijala sam se.
- I još nešto.-
- Kaži?-
- Spremi mi odjeću za izlazak i laptop zajedno sa slušalicama.- prekinula sam poziv. Napisala sam Robu poruku.

Ja: Rob, pobjegla sam od kuće. Nemoj reći roditeljima da smo u kontaktu. Kada Una dodje kući daće ti torbu. Pošalji mi poruku kada se to desi pa ću ti napisati gdje ćemo se naći.

Robert: Ne brini. Srećno.

Zvali su me na telefon. Izvadila sam karticu i bacila je. Telefon sam ostavila na klupi. Lociraće me znam. Otišla sam do Rebekine kuće. Sjedila sam ispred njenih vrata 15 minuta dok se nije pojavila.
- Šta radiš ovdje?- upitala je.
- Mogu koristiti tvoj telefon? Pliz?- upitala sam je. Nasmijala se i pružila mi telefon.
- Ajde udji.- pozvala me je u kuću. Ušle smo i otišle u njenu sobu.

Ja: Piši mi ovdje.

Una: Upravo sam ušla u kuću.

Ja: javi kakva je situacija.

Ukucala sam Robertov broj.
- Evo ti čista odjeća. Idi se istuširaj.- rekla je Rebeka i dala mi peškir sa odjećom. Otišla sam i brzinski se istuširala.
- Rebeka, učii mi uslugu.- rekla sam.
- Hm?-
- Traži Jungijev broj od Jimina. Treba mi.- rekla sam. Gledala me je u šoku.