Loš momak

Poglavlje 41.

Ne znam zašto ali svaki put kada Rebeka spava kod mene ne budi me zvuk alarma nego Rebeka.
- A da ustaneš?- udarila me je već 5 put po zadnjici.
- Ko je izmislio školu?- upitala sam je.
- Ne znam ali znam da možemo upasti u probleme ako ne počneš da se spremaš. 7 i 15 je.- ustala sam kao munja. Obukla sam se za dva minuta i stavila torbu na ledja.
- Ajde šta čekaš?- upitala sam zadihano Rebeku. Gušila se od smijeha.
- Polako tek je 7. Možemo lagano pješke.- udarila sam je po ramenu.

Ušle smo u školsko dvorište. Ostala sam u šoku kada sam vidjela Jungija da sjedi na svom uobičajenom mjestu na stolu u dvorištu. Rebeka me je ćušnula latkom. Samo sam slegnula ramenima. Ušle smo u školu.
- Otkud on tu?-
- Ne znam.- odgovorila sam. Ušla sam u kabinet hemije a Rebeka je produžila. Sjela sam na svoje uobičajeno mjesto. Do mene je sjeo neki drugi momak a Jungi na njegovo mjesto.
- Ja sam Taemin.- pružio je ruku.
- Luna, drago mi je.- nasmijao se. Pretpostavljam da je ovo dio Jungijevog plana. Hajde da se držimo po dalje jedno od drugog! Hajde, što da ne! O Bože, baci bombu i budi precizan. Palo mi je nešto na pamet. I ne, nije bomba.
Kada je zvonilo izletila sam iz kabineta.
- Rebeka!- prislonila sam je na zid.
- Um?-
- Zašto 29?- upitala sam je. Prvo me je čudno gledala a onda je shvatila da pričam o broju sa mog dresa.
- Dok je Jungi trenirao igrao je pod tim brojem utakmice.- rekla je.
- Zato nije mogao ostati do kraja.- rekla sam zamišljeno. Pustila sam je.
- Zašto si me tako napala?-
- Prebacio je nekog momka da sjedi sa mnom. Još držimo razdaljinu.-
- Ali rekao je da će...-
- Uskoro sve biti gotovo, da, hoće šipak.- prekinila sam je. Iznervirano sam ušla u kabinet. Rebeka i ja smo po običaju sjele u zadnju klupu. U kabinet je ušao profesor fizičkog.
- Popunite ovo i dajte roditeljima da se potpišu.- stavio je ispred nas dvije dva papira i izašao. Sve oči su bile uprte u nas. Bila je to prijava za školsko takmičenje iz košarke.
- Rekla sam ti da prisustvuje utakmicama.- rekla je ponosno Rebeka. Osjetila sam Jungijev pogled na meni. Krajičkom oka sam vidjela da nasmijano gleda u mene. Uzela sam hemijsku i ispunila formular.
- Još samo potpis.- rekle smo Rebeka i ja u isto vrijeme.
- Tišina.- rekla je profesorica. Kada je ona ušla?
Presavila sam prijavu i stavila u svesku.

- Još ne mogu da vjerujem.- rekla sam. Sjedile smo u kafeteriji. Ispred mene je umjesto hrane bila prijava za školsko iz košarke.
- Trebala bi jesti.- rekla je dok je trpala kašiku pudinga u usta.
- Nisam gladna.- stavila sam prijavu u torbu. Uzela sam jabuku sa njene tacne.
- Nisi gladna ha?- upitala me je punih usta.
- A-a.- nasmijale smo se. Neko je prošao kraj mene, a sa njim i veoma poznati miris. Miris, parfema pomiješan sa mirisom cigara. Jungi. Naježila sam se.
Rebeka me je posmatrala.