Loš momak

Poglavlje 30.

Gledala sam u Jungijev policijski dosije. Tata ga je istraživao.
- Tata nije onako kako izgleda.- rekla sam.
- Uhapšen zbog tuče i velike količine droge. Uopšte se ne bi složio sa tobom.- rekao je ljuto.
- On nije više takav. Promijenio se. Ne dila više drogu.- rekla sam.
- Ne djevojko. To je maska. Po njegovom sam izgledu odmah shvatio da on ne valja. Ne možeš biti sa njim.- rekao je.
- Nemaš pravo da mi zabraniš.- rekla sam.
- Želiš da se igramo advokata? U redu. Po zakonu, ti živiš pod mojim krovom i pod mojim vlasništvom dok ne napuniš 18 godina. Imam pravo.- rekao je. Bila sam bijesna.
- Onda, imaš li šta za reći?-
- Jedva čekam napuniti 18 godina.- otrčala sam u sobu i zaključala se. Živote, kurvo.
Ovaj put nisam htjela bježati. Možda je tata i u pravu. Možda se samo trebam malo izolovati od njega. Telefon mi je zvonio.
- Halo?-
- Luna?-
- Hej Jungi.- rekla sam.
- Jesi umorna od treninga?-
- Malo. Trebamo razgovarati.-
- Ajde nadjemo se u parku.- izašla sam na balkon.
- Ne Jungi. Ne mogu napustiti kuću.-
- Zašto?-
- Zbog stvari koje si mi prećutao.-
- Kao na primjer?-
- Dosije.-
- Otkud ti to?-
- Tata ga je našao. Jungi, za ljubav je potrebna iskrenost.- rekla sam.
- Luna, kunem ti se da ja nemam dosije u policiji.-
- Moje oči su drugačije vidjele. Žao mi je.- prekinula sam poziv. Počela sam plakati. Moralo je na ovaj način. Proći će ga.
Uletila sam u sobu i bacila se na krevet. Zabila sam glavu u jastuk kako bi prigušila jecaje. Telefon je zvonio i zvonio dok ga nisam uzela i bacila od zid. Razbio se.
Na vrata je neko pokucao.
- Ne želim ni sa kim da pričam.- rekla sam. Ko god da je bio ušao je.
- Uh dobro si ga sredila.- oglasio se Unin glas. Nisam se pomjerala.
- Šta je bilo?-
- Tata. Jungi.-
- Sve mi je jasno.-
- Imam rješenje.- rekla je i izašla iz sobe. Nakon pola sata u sobi je bila sam dekom i velikom kutijom sladoleda od karamele. Mog omiljenog.
- Ustani.- uspravila sam se. Pokrila me je dekom i dala mi sladoled. Pružila mi je kašiku. Osjećala sam se kao invalid.
- Plači koliko ti je volja. Uz sladoled će proći.- rekla je. Sjedile smo do pola 5 ujutro i pričale. Pojela sam čitav sladoled. Više nisam plakala ali me je lice strašno peklo od suza.
- Hvala ti što postojiš. Lijepo je imati te u životu.- rekla sam promuklim glasom zbog sladoleda.
- Za to sestre služe.- rekla je i pomilovala me po glavi.
- Lezi da spavaš. Trebaš u školu sutra.-
- Ne želim.- rekla sam.
- Spavati ili u školu?-
- U školu.- rekla sam.
- Zašto?-
- Boljeće sam pogled na njega.- ćutale smo. Una je ugasila svjetlo. U neko doba mi je u snu prebacila ruku preko stomaka. Već je svitalo a ja sam bila budna. Uništavam se.